Kada se emocije malo smire, prvi korak nije rasprava, već prikupljanje informacija.
Roditelji i dete treba zajedno da pogledaju:
- koliko bodova dete ima iz škole,
- koliko očekuje sa završnog ispita,
- kakvi su bili pragovi prethodnih godina,
- koje škole i smerovi dolaze u obzir,
- koje škole su realne,
- koje su željene, ali rizične,
- koje su rezervne, ali prihvatljive.
Važno je da se ne napravi greška u razmišljanju: rezervna škola ne treba da bude kazna.
Rezervna opcija treba da bude škola u kojoj dete može da zamisli sebe, čak i ako nije prvi izbor.
Ako dete kaže:
„To neću nikako“,
onda ta škola ne treba da bude na listi samo zato što roditelju deluje sigurno.
Lista želja nije samo matematički spisak. Ona treba da bude spoj realnosti i prihvatljivosti.
Ne pitajte samo: „Gde imaš dovoljno bodova?“
Bodovi su važni. Bez njih nema upisa. Ali ako razgovor svedete samo na bodove, dete može steći utisak da se bira škola kao rezultat u tabeli, a ne kao mesto u kome će provesti naredne godine.
Pored pitanja:
„Gde imaš dovoljno bodova?“
postavite i ova pitanja:
„Da li bi voleo/la da ideš u tu školu?“
„Da li znaš šta se tamo uči?“
„Da li ti odgovara način rada u toj školi?“
„Da li je škola daleko i da li možeš svakog dana da izdržiš taj ritam?“
„Da li biraš školu zbog sebe ili zbog društva?“
„Da li ti taj smer otvara mogućnosti koje te bar malo zanimaju?“
Ova pitanja ne komplikuju odluku. Ona sprečavaju da dete upiše školu samo zato što „ima bodove“, a da posle nekoliko meseci shvati da mu atmosfera, predmeti ili obaveze uopšte ne odgovaraju.
Napravite tri grupe škola
Jedan od najpraktičnijih načina da se smanji panika jeste da se škole podele u tri grupe.
1. Željene škole
To su škole i smerovi koje dete najviše želi. Tu mogu biti i smerovi koji su malo rizični, ali imaju smisla ako dete ima dovoljno bodova ili je blizu granice.
Važno je da prvi deo liste ne bude vođen samo strahom. Ako dete ima realnu šansu za željenu školu, ne treba je odmah izbaciti zato što roditelj želi „sigurnu varijantu“.
2. Realne škole
To su škole za koje dete ima dobre šanse na osnovu bodova i prethodnih godina.
Ovaj deo liste je najvažniji. Tu treba da budu škole koje nisu samo moguće, nego i prihvatljive. Dete treba da zna zašto su na listi i šta bi dobilo ako ih upiše.
3. Sigurne škole
To su škole koje služe kao zaštita od neprijatnog iznenađenja.
Ali i ovde važi pravilo: sigurna škola ne sme biti škola u koju dete nikako ne želi. Bolje je pronaći sigurnu opciju koja nije idealna, ali je dovoljno dobra, nego ubaciti nešto samo da bi se popunila lista.
Roditelj može reći:
„Ne pravimo listu iz straha, nego iz plana.“
To je važna razlika.
Ne dozvolite da komentari drugih roditelja vode odluku
Period posle završnog ispita često je pun komentara.
Neko kaže da je test bio lak. Neko da je bio težak. Neko tvrdi da će pragovi skočiti. Neko da će pasti. Neko kaže da je neka škola odlična, drugi da se promenila. Neko zna „provereno“, a zapravo samo prepričava tuđe mišljenje.
Roditelji se tada lako uznemire.
Ali dete ne treba da bira školu na osnovu panike iz Viber grupa, tuđih priča i komentara ispred škole.
Naravno, korisno je prikupiti informacije. Dobro je čuti iskustva. Ali konačna odluka treba da se donosi na osnovu deteta koje imate ispred sebe, a ne na osnovu tuđe dece.
Pitanje nije:
„Šta svi kažu da je najbolje?“
Pitanje je:
„Šta je najbolje za naše dete, sa njegovim interesovanjima, bodovima, navikama i mogućnostima?“
Ako dete odjednom promeni mišljenje
Nije retko da dete posle završnog ispita iznenada promeni odluku.
Do juče je želelo jednu školu, a sada kaže da želi drugu. Ili je mesecima govorilo da ne zna, pa odjednom izgovori nešto što roditelje iznenadi.
Ne treba odmah reagovati rečenicama:
„Ne možeš sada to da menjaš!“
„Kasno je za takve ideje.“
„Ti ni sam ne znaš šta hoćeš.“
Bolje je prvo razumeti razlog promene.
Pitajte:
„Šta se promenilo?“
„Šta ti se sada sviđa kod te škole?“
„Da li je to tvoja želja ili si čuo/la nešto od društva?“
„Da li bi ti ta škola odgovarala i da niko od tvojih drugova ne ide tamo?“
Ako promena ima smisla, treba je razmotriti. Ako je nastala iz panike, straha ili uticaja društva, treba je smireno preispitati.
Ne pretvarajte listu želja u borbu za moć
U nekim porodicama posle završnog ispita počinje borba.
Roditelji imaju svoj spisak. Dete ima svoj spisak. Niko ne sluša onog drugog. Svako pokušava da pobedi.
Tada lista želja prestaje da bude plan i postaje dokazivanje.
Roditelj kaže:
„Mi znamo bolje.“
Dete kaže:
„To je moj život.“
Istina je između.
Dete treba da ima glas, jer će ono ići u tu školu. Ali roditelj ne treba potpuno da se povuče, jer dete još uvek nema dovoljno iskustva da sagleda sve posledice.
Najbolja rečenica je:
„Tvoj glas je najvažniji, ali moja je obaveza da ti pomognem da odluku sagledaš realno.“
Tako roditelj ne nameće, ali ni ne odustaje od svoje uloge.
Gledajte dete, a ne samo školu
Neka škola može biti odlična, ali ne za svako dete.
Neko dete dobro funkcioniše u takmičarskoj atmosferi. Drugo se u takvoj atmosferi zatvori. Neko dete voli teoriju. Drugo bolje uči kroz praksu. Neko može svakog dana da putuje 45 minuta do škole. Nekome će to posle mesec dana postati veliki teret.
Zato pri izboru škole treba razmišljati i o detetu:
- koliko je samostalno,
- kako podnosi stres,
- da li voli teoriju ili praksu,
- da li mu odgovara veća ili manja škola,
- koliko mu znači društvo,
- koliko je spremno da putuje,
- da li ima radne navike,
- koji predmeti mu idu lakše,
- gde se najčešće blokira.
Dobra škola nije samo ona koja ima dobru reputaciju. Dobra škola je ona u kojoj dete ima realnu šansu da napreduje.
Koristan porodični zadatak: tabela za mirnu odluku
Da razgovor ne bi otišao u svađu, napravite jednostavnu tabelu.
U prvoj koloni napišite škole i smerove koji dolaze u obzir.
Zatim za svaku školu ocenite od 1 do 5:
- koliko dete želi tu školu,
- koliko je realna po bodovima,
- koliko odgovara interesovanjima deteta,
- koliko je praktična zbog udaljenosti,
- koliko roditelji imaju poverenja u taj izbor.
Ne morate dobiti savršenu matematiku. Cilj nije da tabela odluči umesto vas. Cilj je da razgovor postane smireniji i konkretniji.
Kada se mišljenja napišu na papir, često se vidi da problem nije toliko veliki kao što je delovao u glavi.
Šta ako nema idealnog izbora?
Nekada nijedna škola ne izgleda savršeno. Jedna je dobra, ali daleko. Druga je bliža, ali manje zanimljiva. Treća je realna, ali dete nije oduševljeno. Četvrta je željena, ali rizična po bodovima.
To je normalno.
Izbor srednje škole često nije izbor između savršenog i lošeg, nego između nekoliko nesavršenih, ali mogućih opcija.
Tada treba tražiti odgovor na pitanje:
„Koja opcija je dovoljno dobra i otvara najviše mogućnosti?“
Ne mora svaka odluka biti savršena da bi bila dobra.
Kada je korisno potražiti pomoć?
Ako se razgovori stalno vrte u krug, ako dete ponavlja „ne znam“, ako roditelji ne mogu da se slože ili ako se svaka tema o školi završi napetošću, korisno je uključiti neutralnu osobu.
To može biti odeljenjski starešina, pedagog, psiholog, nastavnik kome dete veruje ili profesionalna orijentacija.
Profesionalna orijentacija ne treba da zameni roditelje niti da odluči umesto deteta. Ona može da pomogne da se bolje vide interesovanja, sklonosti, jače strane i moguće opcije.
Nekada je detetu lakše da kroz upitnik i razgovor pokaže ono što kod kuće ne ume da kaže.
Posle završnog ispita detetu je potreban mir, a ne nova panika
Roditelji često misle da posle završnog ispita moraju još jače da pritisnu, jer „sad je najvažnije“.
U stvari, tada je detetu najpotrebniji miran roditelj.
Ne roditelj koji sve prepušta slučaju.
Ne roditelj koji kaže: „Radi šta hoćeš.“
Već roditelj koji ume da kaže:
„Sada ćemo polako. Pogledaćemo činjenice, tvoje želje i realne mogućnosti. Nećemo odlučivati iz panike.“
To je najbolji način da dete nauči nešto važno: velike odluke se ne donose u strahu, nego uz informacije, razgovor i smiren plan.
Završni ispit traje nekoliko dana.
Ali odluka o školi oblikuje naredne godine.
Zato posle završnog ispita zaista dolazi pravi ispit — ispit porodične smirenosti, poverenja i mudrog izbora.
