Upis u srednju školu za roditelje često deluje kao jedna od najvažnijih prekretnica u životu deteta. Razmišljaju o bodovima, listi želja, smerovima, budućem zanimanju, konkurenciji, završnom ispitu i tome da li će dete doneti dobru odluku.
A dete?
Nekada samo slegne ramenima i kaže:
„Ne znam.“
„Svejedno mi je.“
„Upisaću šta god.“
„Ne smaraj me više.“
Roditelj tada lako upadne u paniku. Ako je detetu svejedno, da li to znači da je neodgovorno? Da li ne razume koliko je upis važan? Da li ga treba pritisnuti ili potpuno pustiti na miru?
Istina je negde između. Potpuna ravnodušnost ne mora odmah da znači problem, ali nije ni nešto što treba potpuno ignorisati.
Ravnodušnost nije uvek prava ravnodušnost
Kada dete kaže da ga „baš briga“, to ne mora da znači da mu zaista nije stalo. Kod mnoge dece ravnodušnost je samo maska.
Iza nje se može kriti:
- strah da neće imati dovoljno bodova,
- zbunjenost jer ne zna šta želi,
- umor od škole i pritiska,
- osećaj da roditelji ionako neće prihvatiti njegov izbor,
- strah od greške,
- nedovoljno informacija o školama,
- loše samopouzdanje,
- stav „lakše mi je da kažem da me ne zanima nego da priznam da sam uplašen“.
Zato prvo pitanje nije:
„Zašto ga baš briga?“
Bolje pitanje je:
„Šta se krije iza te ravnodušnosti?“
Neka deca zaista nisu još zrela da jasno vide posledice izbora škole. Ali neka deca samo ne umeju da objasne šta osećaju.
Kada ne treba odmah paničiti?
Ne treba paničiti ako dete ne pokazuje veliku uzbuđenost oko upisa. Nisu sva deca ista. Neko voli da planira, istražuje i priča o budućnosti. Neko odlučuje polako i ne pokazuje mnogo emocija.
Neka deca deluju hladno, ali zapravo razmišljaju u sebi. Neka ne vole duge razgovore o školi. Neka se zatvore čim osete da razgovor liči na ispitivanje.
Ako dete ide u školu, sprema završni ispit makar minimalno, prihvata razgovor kada je atmosfera mirna i nije potpuno odustalo od svega, verovatno nije potrebno dizati paniku.
Tada roditelj treba da ostane prisutan, ali ne napadan.
Umesto:
„Kako možeš da budeš tako nezainteresovan?“
bolje je reći:
„Ne moraš sada da znaš tačno šta želiš, ali važno je da zajedno pogledamo mogućnosti.“
Kada ravnodušnost jeste signal za oprez?
Postoje situacije kada roditelj ne treba da kaže: „Ma pusti ga, proći će.“
Treba obratiti pažnju ako dete:
- potpuno odbija svaki razgovor o školi,
- ne želi da pogleda nijednu školu ili smer,
- ne uči za završni ispit iako je svestan posledica,
- često govori „meni je svejedno šta će biti“,
- deluje bezvoljno i u drugim oblastima života,
- povlači se iz društva,
- naglo gubi interesovanja koja je ranije imalo,
- ima izrazito loše samopouzdanje,
- govori da je „glupo“, „nesposobno“ ili da „nema budućnost“.
Tada nije reč samo o izboru škole. Tada ravnodušnost može biti znak preopterećenosti, straha, pada motivacije ili osećaja bespomoćnosti.
U takvoj situaciji roditelj ne treba da napada dete, ali ne treba ni da ga ostavi samo. Dobro je razgovarati sa odeljenjskim starešinom, pedagogom, psihologom ili stručnom osobom koja može pomoći detetu da se otvori.
Zašto pritisak često ne pomaže?
Kada dete deluje nezainteresovano, roditelj često pojača pritisak:
„Moraš da odlučiš!“
„Ovo ti određuje život!“
„Ako sad pogrešiš, gotovo je!“
„Svi već znaju šta će, samo ti ne znaš!“
Problem je što ove rečenice retko pokreću dete. One ga najčešće još više zatvore.
Dete tada ne čuje brigu, nego pretnju. Ne čuje podršku, nego poruku da nije dovoljno zrelo, sposobno ili odgovorno.
Kod neke dece pritisak izazove bunt:
„E baš neću da pričam o tome.“
Kod druge dece izazove blokadu:
„Ne smem da pogrešim, bolje da ništa ne odlučujem.“
Zato je važno da roditelj smanji ton, ali ne i prisustvo.
Ostaviti dete na miru ne znači prepustiti ga slučaju
Neka deca zaista bolje reaguju kada ih roditelj ne pritiska svakog dana. Ali „ostaviti ga na miru“ ne treba da znači:
„Radi šta hoćeš, mene se ne tiče.“
Bolja verzija je:
„Neću te pritiskati svaki dan, ali ova odluka je važna i zato ćemo joj se vratiti u dogovorenom trenutku.“
Na primer, roditelj može reći:
„Nećemo o upisu večeras. U subotu ćemo izdvojiti pola sata da pogledamo tri škole i da vidimo šta ti deluje prihvatljivo.“
Ovo je mnogo bolje od stalnog zapitkivanja:
„Jesi li odlučio?“
„Šta ćeš da upišeš?“
„Koliko bodova imaš?“
„A šta ako ne upadneš?“
Detetu je lakše kada zna da razgovor ima početak, kraj i cilj.
Kako započeti razgovor sa detetom koje kaže „svejedno mi je“?
Najgore je odmah krenuti sa optužbom. Bolje je otvoriti razgovor mirnim pitanjem.
Na primer:
„Kada kažeš da ti je svejedno, da li stvarno misliš da ti je svejedno ili ti je teško da izabereš?“
Ili:
„Da li te više brine to što ne znaš šta želiš ili to što se plašiš da nećeš imati dovoljno bodova?“
Ovakva pitanja pomažu detetu da prepozna šta oseća.
Još jedno dobro pitanje je:
„Koja škola ti sigurno ne bi odgovarala?“
Nekoj deci je lakše da prvo kažu šta ne žele, nego šta žele. To je sasvim dobar početak.
Ako dete ne zna šta želi, možda zna:
- da ne želi previše teorije,
- da ne želi školu daleko od kuće,
- da ne želi smer sa mnogo matematike,
- da ne želi školu u kojoj se ne oseća sigurno,
- da ne želi zanimanje koje ga uopšte ne zanima.
I to su korisne informacije.
Ne tražite odmah „životni poziv“
Jedna od velikih grešaka je kada roditelj od deteta od 14 ili 15 godina očekuje da zna čime će se baviti celog života.
Naravno da je izbor srednje škole važan. Ali nije svaki izbor konačna presuda. Mnogo ljudi tokom života promeni interesovanja, fakultet, posao ili pravac karijere.
Detetu treba pomoći da donese dobru sledeću odluku, a ne savršenu životnu odluku.
Umesto pitanja:
„Čime ćeš se baviti u životu?“
bolje je pitati:
„Koji smer ti trenutno najviše odgovara prema onome što voliš, što ti ide i što možeš realno da upišeš?“
To je mnogo konkretnije i manje zastrašujuće.
Praktičan zadatak za roditelje i dete
Ako dete ne želi da razgovara mnogo, nemojte početi sa dugačkim predavanjem. Uzmite papir i napravite tri kolone:
1. Škole koje dolaze u obzir
Napišite sve škole koje su realne po bodovima, udaljenosti i interesovanju.
2. Šta mi se kod njih sviđa?
Na primer: zanimljivi predmeti, dobra lokacija, mogućnost zaposlenja, dobra priprema za fakultet, društvo, praksa, atmosfera.
3. Šta mi se ne sviđa?
Na primer: daleko je, previše teorije, previše matematike, nepoznata oblast, loš prevoz, velika konkurencija.
Ovaj jednostavan zadatak često pokrene dete više nego sat vremena razgovora.
Zašto?
Zato što izbor postaje vidljiv, konkretan i manje zastrašujući.
Koristite skalu umesto pitanja „šta želiš?“
Pitanje „Šta želiš da upišeš?“ za neku decu je preteško.
Zato je korisnije koristiti skalu od 1 do 5.
Na primer:
„Koliko ti je ova škola prihvatljiva od 1 do 5?“
1 znači: nikako ne želim.
5 znači: veoma mi odgovara.
Zatim pitajte:
„Zašto nije 1?“
„Šta bi trebalo da se promeni da bude 4?“
Ova pitanja često otvaraju razgovor bez pritiska.
Dete možda neće reći:
„Želim ovu školu.“
Ali može reći:
„Pa nije loša. Sviđa mi se što ima praksu.“
To je već korak napred.
Ne odlučujte umesto deteta, ali ne bežite od roditeljske uloge
Roditelj ne treba da nametne školu samo zato što njemu deluje najbolja. Ali nije dobro ni potpuno se povući rečenicom:
„Tvoj život, tvoja stvar.“
Dete tog uzrasta još uvek nema dovoljno iskustva da sagleda sve posledice. Potrebna mu je odrasla osoba koja će pomoći da se odluka razmotri realno.
Roditeljska uloga nije da komanduje, već da usmeri.
To znači da roditelj može da kaže:
„Tvoj glas je najvažniji, ali moja je obaveza da ti pomognem da vidiš i ono što možda sada ne vidiš.“
Ova rečenica jasno pokazuje granicu: dete učestvuje u odluci, ali nije ostavljeno samo.
Šta ako dete izabere školu samo zbog društva?
Ovo je veoma česta situacija.
Roditelji se zabrinu kada dete kaže:
„Idem tamo jer tamo ide moj drug.“
Društvo jeste važno, ali ne sme biti jedini razlog izbora. Umesto da odmah kažete:
„To je glup razlog“,
bolje je reći:
„Razumem da ti je važno da poznaješ nekoga, ali hajde da vidimo da li bi ti ta škola odgovarala i da tvoj drug ne ide tamo.“
To pitanje obično razdvoji pravi interes od trenutne sigurnosti.
Ako škola ima smisla i bez društva, onda društvo može biti dodatna prednost. Ako nema smisla bez društva, onda je to signal za oprez.
Šta ako dete kaže: „Ne znam šta volim“?
To nije neobično. Mnoga deca u osmom razredu ne umeju jasno da imenuju svoja interesovanja. Zato ne treba tražiti velike odgovore.
Počnite od malih pitanja:
„Koji predmet ti najmanje teško pada?“
„Kada nešto radiš, šta ti najbrže prođe?“
„Da li više voliš rad sa ljudima, računarima, alatima, brojevima, jezicima, decom, životinjama?“
„Da li više voliš da sediš i učiš teoriju ili da nešto praktično radiš?“
„Da li bi radije radio u kancelariji, laboratoriji, radionici, učionici, ordinaciji, na terenu?“
Odgovori na ova pitanja ne daju savršeno rešenje, ali daju pravac.
Profesionalna orijentacija može pomoći kada razgovor zapne
Ako roditelj i dete stalno ulaze u isti krug razgovora, profesionalna orijentacija može biti korisna.
Ne zato što će test „odrediti sudbinu“ deteta, već zato što može da pomogne da se razgovor smiri i konkretizuje.
Dobar proces profesionalne orijentacije može pokazati:
- koja interesovanja dete ima,
- koje oblasti mu prirodno više odgovaraju,
- gde postoji nesklad između želja i školskog uspeha,
- koje škole i smerovi mogu biti realne opcije,
- šta dete možda ne zna da objasni roditeljima,
- šta roditelji možda ne vide jer su previše zabrinuti.
Nekada je detetu lakše da iskreno odgovori kroz upitnik nego u direktnom razgovoru sa roditeljem.
Kada je najbolji trenutak za razgovor?
Ne onda kada ste najnervozniji.
Ne posle loše ocene.
Ne uveče kada su svi umorni.
Ne usred svađe.
Najbolje vreme je kada je atmosfera mirna i kada razgovor ne traje predugo. Za dete koje je zatvoreno, 20 minuta kvalitetnog razgovora može vredeti više nego dva sata predavanja.
Dobro je unapred reći:
„Nećemo dugo. Samo ćemo pogledati dve mogućnosti.“
Kada dete zna da razgovor neće trajati beskonačno, lakše pristaje.
Dakle, da li da brinete ili da ga ostavite na miru?
Treba da budete pažljivi, ali ne panični.
Ne treba dete pritiskati svakog dana, ali ne treba ni potpuno pustiti da se sve desi slučajno.
Najbolji put je sredina:
manje pritiska, više strukture; manje predavanja, više pitanja; manje panike, više plana.
Dete koje deluje ravnodušno često ne traži roditelja koji će vikati, ali ni roditelja koji će odustati. Potreban mu je neko ko će mirno reći:
„Razumem da ti je teško da odlučiš. Neću te pritiskati svakog dana, ali neću ni pustiti da kroz ovo prođeš sam.“
To je poruka koja detetu daje i sigurnost i odgovornost.
A upravo je to najzdravija kombinacija u periodu upisa: dete treba da oseti da ima svoj glas, ali i da pored sebe ima odraslu osobu koja ga vidi, razume i pomaže mu da donese bolju odluku.
