Izbor srednje škole za mnoge osmake predstavlja veliki pritisak. Odjednom se od deteta od 14 ili 15 godina očekuje da odluči u kom pravcu želi da ide, koju školu da upiše i čime bi možda želelo da se bavi u budućnosti.
Roditelji često primete da dete nije sigurno, ali ne znaju da li je to prolazna nesigurnost ili znak da mu je potrebna dodatna podrška. Neka deca otvoreno kažu: „Ne znam šta hoću.“ Druga ćute, izbegavaju razgovor ili samo ponavljaju ono što su čula od drugara.
Dobra vest je da neodlučnost nije problem sama po sebi. Ona je često prirodan deo odrastanja. Problem nastaje kada se odluka donosi bez razmišljanja, pod pritiskom ili samo zato što „negde mora da se upiše“.
Zašto je detetu teško da izabere srednju školu?
Roditeljima izbor škole ponekad deluje jednostavno: pogleda se uspeh, broj bodova, interesovanja i donese se odluka. Međutim, za dete je taj izbor mnogo složeniji.
Dete u tom uzrastu još upoznaje sebe. Menjaju mu se interesovanja, samopouzdanje, društvo i slika o budućnosti. Neka zanimanja mu zvuče privlačno, ali ne zna šta ona stvarno podrazumevaju. Neke škole bira zbog drugara, neke odbija jer mu „deluju teško“, a neke želi samo zato što su popularne.
Zato neodlučnost ne treba odmah shvatiti kao lenjost ili nezrelost. Često je to znak da dete nema dovoljno informacija, nema jasnu sliku o sebi ili se plaši da ne pogreši.
Znak 1: Stalno menja mišljenje
Jedne nedelje želi gimnaziju. Sledeće nedelje medicinsku školu. Posle razgovora sa drugom razmišlja o ekonomskoj. Kada čuje da je neki smer popularan, odmah i njega ubacuje u razmatranje.
Promena mišljenja je normalna, ali ako se dešava stalno i bez jasnog razloga, to može biti znak da dete ne bira na osnovu sebe, već na osnovu trenutnog utiska.
Roditelj tada ne treba odmah da kaže: „Ti ne znaš šta hoćeš.“ Mnogo je korisnije pitati:
- Šta ti se kod te škole dopada?
- Šta misliš da se tamo uči?
- Šta bi mogao/la posle te škole?
- Da li ti se dopada škola ili samo ideja o toj školi?
Na taj način dete počinje da objašnjava svoj izbor, a roditelj lakše vidi da li iza odluke postoji stvarno interesovanje ili samo trenutni uticaj.
Znak 2: Bira školu zato što tamo idu drugari
Ovo je jedan od najčešćih razloga kod osmaka. Dete kaže: „Tamo ide moje društvo, idem i ja.“
Roditelji ne treba da potcenjuju značaj društva. U tom uzrastu pripadnost grupi je veoma važna. Detetu je lakše da zamisli srednju školu ako zna da tamo neće biti samo.
Ipak, izbor škole samo zbog drugara može biti pogrešan. Drug može promeniti želju, ne upisati isti smer ili kasnije pronaći novo društvo. A dete ostaje u školi i na smeru koji možda ne odgovaraju njegovim sposobnostima i interesovanjima.
Praktično pitanje za dete:
„Da tvoj najbolji drug ne upiše tu školu, da li bi je i dalje želeo/la?“
Ako je odgovor „ne“, verovatno škola nije pravi izbor, već pokušaj da se zadrži sigurnost poznatog društva.
Znak 3: Govori „svejedno mi je“
Kada dete kaže „svejedno mi je“, roditelji se često uplaše ili naljute. Međutim, iza te rečenice može se kriti više stvari.
Nekada dete zaista nema interesovanje. Nekada se plaši da kaže šta želi. Nekada misli da roditelji svakako neće prihvatiti njegov izbor. Nekada je umorno od pitanja i pritiska. A nekada izgovara „svejedno mi je“ jer mu je lakše da ne odlučuje nego da preuzme odgovornost.
Umesto rasprave, bolje je pokušati mirnijim pristupom:
„Razumem da ti je teško da odlučiš. Ne moraš odmah da znaš tačan odgovor, ali hajde da zajedno izbacimo ono što nikako ne želiš.“
Često je detetu lakše da kaže šta ne želi nego šta želi. To je dobar početak.
Znak 4: Bira samo „popularne“ škole
Neka deca žele školu zato što je „na glasu“, zato što se o njoj priča ili zato što je upisuju učenici sa velikim brojem bodova.
Popularnost škole nije nevažna, ali ne sme biti glavni kriterijum. Škola može biti odlična, a da ipak ne odgovara konkretnom detetu.
Na primer, dete koje ne voli matematiku i logičko razmišljanje može imati veliki problem na zahtevnom IT smeru. Dete koje ne voli biologiju, hemiju i rad sa ljudima može se teško snaći u medicinskoj školi. Dete koje nema razvijene radne navike može se mučiti u gimnaziji, iako je imalo dobre ocene u osnovnoj školi.
Roditelj treba da postavi jednostavno pitanje:
„Da li ti se dopada ono što se u toj školi uči, ili samo ugled te škole?“
Ovo pitanje često pomogne detetu da razdvoji stvarno interesovanje od spoljašnjeg utiska.
Znak 5: Ne zna šta se uči u školi koju navodi
Dete kaže da želi određenu školu, ali ne zna koji se predmeti tamo uče, kakva je praksa, koliko ima teorije, kakvi su stručni predmeti i šta može posle tog smera.
To je jasan znak da odluka još nije dovoljno promišljena.
Pre nego što se neka škola stavi visoko na listu želja, roditelj i dete treba zajedno da provere:
- tačan naziv obrazovnog profila,
- predmete koji se uče,
- da li postoji praksa,
- koliko smer traje,
- da li se posle njega može na fakultet,
- koja zanimanja ili oblasti su povezane sa tim smerom.
Nekada naziv smera zvuči privlačno, ali sadržaj školovanja nije ono što je dete zamišljalo. Bolje je to otkriti pre upisa nego posle nekoliko meseci nastave.
Znak 6: Dete se plaši da neće imati dovoljno bodova
Neka deca ne biraju ono što žele, već unapred odustaju jer misle da „nemaju šanse“. To je posebno čest slučaj kod dece koja su nesigurna, iako imaju solidan uspeh.
Roditelji tada treba da pomognu detetu da razdvoji želju od realne procene. Nije dobro graditi lažnu nadu, ali nije dobro ni odustati prerano.
Praktičan pristup je da se naprave tri grupe škola:
| Grupa | Značenje |
|---|---|
| Želje | Škole koje dete najviše želi |
| Realne opcije | Škole koje odgovaraju očekivanom broju bodova |
| Sigurnije opcije | Škole koje su prihvatljive i imaju manji rizik |
Na taj način dete vidi da ne mora da bira samo jednu školu. Može imati ambiciozne želje, realne izbore i sigurnije opcije.
Znak 7: Dete bira ono što roditelji žele
Neka deca ne kažu otvoreno šta žele, već pokušavaju da zadovolje očekivanja roditelja. Ako roditelj stalno ponavlja da je gimnazija najbolja, dete može reći da želi gimnaziju, iako mu više odgovara stručna škola. Ako roditelj insistira na medicini, ekonomiji ili IT smeru, dete može prihvatiti izbor samo da ne bi razočaralo roditelje.
Roditelj treba iskreno da se zapita:
„Da li moje dete ovo zaista želi, ili želi da ispuni moja očekivanja?“
Podrška ne znači da roditelj nema mišljenje. Naprotiv, mišljenje roditelja je važno. Ali dete treba da ima prostor da kaže šta misli, šta ga plaši i šta ga privlači.
Znak 8: Izbegava razgovor o upisu
Ako dete stalno odlaže razgovor, menja temu ili se nervira čim se pomene srednja škola, to može biti znak da oseća pritisak.
Roditelji često tada pojačaju pitanja: „Jesi li odlučio?“, „Šta ćeš da upišeš?“, „Do kada misliš da čekaš?“ Ali takav pritisak može samo povećati otpor.
Bolji pristup je razgovor u manjim koracima. Umesto jednog velikog razgovora od sat vremena, bolje je više kraćih razgovora:
- danas samo o tome koje predmete voli,
- sutra o školama koje dolaze u obzir,
- drugi dan o bodovima,
- zatim o listi želja.
Detetu je lakše kada odluka nije predstavljena kao veliki sudbonosni trenutak, već kao proces.
Znak 9: Ne povezuje školu sa svojim osobinama
Dete često razmišlja ovako: „Ta škola je dobra“, „Taj smer je popularan“, „Tamo idu moji drugari“. Ali ne razmišlja dovoljno o sebi.
Dobar izbor škole treba da bude povezan sa osobinama deteta:
- Da li je strpljivo?
- Da li voli rad sa ljudima?
- Da li voli rad za računarom?
- Da li voli praktičan rad?
- Da li voli teoriju?
- Da li voli jezike?
- Da li mu idu prirodne nauke?
- Da li voli da rešava probleme?
- Da li je spremno na svakodnevno učenje?
Kada dete počne da povezuje školu sa sobom, izbor postaje mnogo realniji.
Na primer, nije dovoljno reći: „Hoću medicinsku.“ Važnije je pitanje: „Da li volim biologiju, hemiju, rad sa ljudima, odgovornost i preciznost?“
Nije dovoljno reći: „Hoću IT.“ Važnije je pitanje: „Da li volim logiku, matematiku, upornost i rad na problemima koji se ne rešavaju odmah?“
Kako roditelj može da pomogne?
Roditelj ne treba da donese odluku umesto deteta, ali treba da mu pomogne da do odluke dođe zrelije i mirnije.
1. Razgovarajte bez pritiska
Najgore pitanje je: „Šta ćeš da upišeš?“
Bolja pitanja su:
- Šta ti u školi najlakše ide?
- Šta ti je najteže?
- Koji predmeti su ti zanimljivi?
- Da li više voliš da učiš iz knjige ili kroz praktičan rad?
- Da li voliš rad sa ljudima, računarima, brojevima, alatima, jezicima ili idejama?
- Šta nikako ne bi voleo/la da radiš?
Cilj razgovora nije da roditelj odmah dobije konačan odgovor, već da dete bolje upozna sebe.
2. Napravite listu „volim – ne volim“
Uzmite papir i podelite ga na dve kolone.
U prvu kolonu dete može da napiše šta voli:
- predmete,
- aktivnosti,
- zanimanja,
- način rada,
- oblasti koje ga privlače.
U drugu kolonu neka napiše šta ne voli:
- predmete koji mu teško padaju,
- aktivnosti koje ga iscrpljuju,
- oblasti koje ga ne zanimaju.
Ova jednostavna vežba često mnogo pomogne. Nije cilj da odmah pokaže tačnu školu, već da suzi izbor.
3. Proverite šta se zaista uči na smeru
Kada dete navede školu, nemojte stati na nazivu. Zajedno pogledajte obrazovni profil.
Na primer:
- Koji su stručni predmeti?
- Koliko ima prakse?
- Da li ima mnogo matematike?
- Da li ima mnogo jezika?
- Da li se radi sa ljudima?
- Da li se radi za računarom?
- Da li je smer više teorijski ili praktičan?
Mnoga deca promene mišljenje kada shvate šta određeni smer stvarno podrazumeva. To nije loše. To znači da odluka postaje zrelija.
4. Razgovarajte sa nastavnicima
Nastavnici često mogu da daju korisno mišljenje jer vide dete u školskom okruženju. Roditelj ponekad dete vidi kroz želje i očekivanja, dok nastavnik vidi kako dete uči, zaključuje, rešava probleme i reaguje na izazove.
Korisno je pitati razrednog starešinu ili predmetne nastavnike:
- U kojim oblastima dete pokazuje najviše sigurnosti?
- Da li ima radne navike za gimnaziju?
- Da li mu više leže teorijski ili praktični zadaci?
- Da li pokazuje interesovanje za određenu oblast?
- Da li je istrajno kada naiđe na teži zadatak?
Nastavnik ne treba da odluči umesto porodice, ali može dati važan pogled sa strane.
5. Ne potcenjujte profesionalnu orijentaciju
Profesionalna orijentacija može biti veoma korisna kada dete ne zna šta želi. Ona ne treba da „odredi sudbinu“ deteta, već da mu pomogne da bolje razume svoja interesovanja, sposobnosti i moguće pravce školovanja.
Dobar razgovor, upitnik ili stručno vođen izveštaj mogu pomoći roditelju i detetu da vide koje oblasti najviše odgovaraju detetovom profilu.
Profesionalna orijentacija je posebno korisna kada:
- dete stalno menja mišljenje,
- roditelj i dete imaju potpuno različite želje,
- dete nema nikakvu ideju,
- dete bira samo zbog društva,
- dete ima više interesovanja i ne zna šta da izdvoji,
- porodica želi objektivniji pogled na mogućnosti.
6. Napravite tri moguća scenarija
Umesto da tražite samo jednu idealnu školu, napravite tri scenarija.
| Scenario | Primer |
|---|---|
| Najpoželjnija opcija | Škola koju dete najviše želi |
| Realna opcija | Škola koja odgovara bodovima i interesovanjima |
| Sigurnija opcija | Škola koju dete može da prihvati ako nema dovoljno bodova za prve želje |
Ovo smanjuje pritisak. Dete shvata da postoji više puteva i da jedna odluka ne mora biti savršena da bi bila dobra.
7. Pomozite detetu da razlikuje strah od stvarne želje
Neka deca kažu da ne žele određenu školu zato što ih ne zanima. Ali ponekad se iza toga krije strah: „Preteško je“, „Neću uspeti“, „Svi će biti bolji od mene“.
Roditelj treba pažljivo da razlikuje:
- dete nešto ne želi jer ga stvarno ne zanima,
- dete odustaje jer se plaši neuspeha.
Ako je u pitanju strah, potrebno je ohrabrenje i realan plan. Ako je u pitanju stvarni nedostatak interesovanja, onda taj smer ne treba gurati.
Šta ne treba raditi?
Kada dete ne zna koju školu želi, roditelji iz dobre namere ponekad pogoršaju situaciju.
Izbegavajte rečenice:
- „Kako ne znaš, već si osmi razred.“
- „Svi su već odlučili osim tebe.“
- „Upisaćeš ono što ti ja kažem.“
- „Ako pogrešiš, sam si kriv.“
- „Ta škola nije za tebe.“
- „Od toga nema ništa.“
Takve rečenice povećavaju pritisak i zatvaraju razgovor.
Bolje je reći:
„Ne moraš odmah da znaš, ali hajde da zajedno istražimo opcije.“
ili:
„Važno je da ne biramo napamet. Možemo polako da vidimo šta ti najviše odgovara.“
Kada je vreme da se zabrinete?
Neodlučnost je normalna, ali treba reagovati ako dete:
- potpuno odbija razgovor,
- pokazuje veliki strah od upisa,
- ima stalne sukobe sa roditeljima oko škole,
- bira školu samo da bi pobeglo od neke druge,
- ne prihvata nijednu realnu opciju,
- ima izrazito nisko samopouzdanje,
- ne pokazuje interesovanje ni za jednu oblast.
U takvim situacijama može pomoći razgovor sa razrednim starešinom, školskim psihologom, pedagogom ili stručnjakom za profesionalnu orijentaciju.
Za kraj
Ako vaše dete ne zna koju srednju školu želi, to ne znači da je neodgovorno ili nezainteresovano. Često znači da mu je potrebna podrška, više informacija i mirniji razgovor.
Roditelji imaju važnu ulogu, ali ne kao neko ko nameće odluku, već kao neko ko pomaže detetu da bolje upozna sebe.
Dobar izbor srednje škole ne nastaje iz pritiska, poređenja sa drugima ili straha da se ne pogreši. Nastaje kada dete razume svoja interesovanja, svoje mogućnosti i škole koje mu stoje na raspolaganju.
Najbolje što roditelj može da uradi jeste da bude saveznik detetu: da ga sasluša, usmeri, informiše i ohrabri. Tada izbor srednje škole postaje manje stresan, a mnogo smisleniji korak ka budućnosti.
