U današnje vreme sve više roditelja postavlja isto pitanje: Da li moje dete zaista mora da ima privatne časove?
Nekada su privatni časovi bili rezervisani za učenike koji žele da nadoknade gradivo ili se spremaju za prijemni ispit. Danas su postali gotovo uobičajena praksa — ali da li je to uvek najbolje rešenje?
Privatni časovi – pomoć, luksuz ili potreba?
Kada su privatni časovi od pomoći
Privatni časovi mogu biti dragoceni kada dete ima rupe u znanju, promenilo školu ili nastavnika, ili jednostavno ne može da isprati tempo nastave. Kroz individualni pristup, nastavnik može da prepozna gde dete „škripi“, da mu objasni na drugačiji način i da mu povrati samopouzdanje.
Često se dešava da dete u grupi ne sme da postavi pitanje iz straha da ne ispadne „slabo“. Privatni časovi tada postaju sigurno mesto gde može slobodno da pita, greši i uči u sopstvenom ritmu.
Privatni časovi – pomoć, luksuz ili potreba?
Kada privatni časovi mogu da budu kontraproduktivni
Međutim, ako dete previše zavisi od pomoći, može izgubiti volju da uči samostalno. Umesto da razvije radne navike i istrajnost, navikava se da uvek neko „reši problem“ umesto njega.
U tom slučaju, privatni časovi postaju štap umesto oslonca — a cilj obrazovanja nije da dete uvek ima podršku, već da nauči da je stvori samo.
Zlatna sredina
Kao i u mnogim stvarima, ključ je u meri. Privatni časovi nisu ni čudo ni greh — oni su alat. Kada se koriste s pravim ciljem, mogu biti odskočna daska ka samostalnom učenju.
Najbolje rezultate daju kada su privremeni — dok se ne uhvati korak, dok se ne povrati sigurnost ili ne razvije jasniji način razmišljanja.
Privatni časovi imaju smisla ako su deo šireg plana učenja, a ne trajno rešenje. Roditeljska podrška, dobra komunikacija s nastavnicima i razumevanje detetovih potreba često znače više od dodatnog časa.
Dakle, pitanje nije da li dete treba da ima privatne časove, već kada, koliko dugo i zbog čega.
