Roditeljska briga je prirodna. Svaki roditelj želi da njegovo dete bude dobro, da ima lepe ocene, da upiše dobru školu, da ne napravi pogrešan izbor i da jednog dana bude samostalno i zadovoljno.
Problem nastaje onda kada briga, iako dolazi iz ljubavi, počne da liči na stalnu kontrolu, proveravanje, opominjanje i pritisak.
Roditelj tada često misli:
„Samo želim da mu pomognem.“
A dete može da čuje:
„Nisi dovoljno dobar.“
„Ne verujem ti.“
„Moraš da budeš bolji da bih bio zadovoljan tobom.“
Zato je važno da roditelji prepoznaju trenutak kada briga prestaje da bude podrška, a počinje da postaje teret.
Briga pita, pritisak ispituje
Postoji velika razlika između pitanja koje otvara razgovor i pitanja koje dete doživljava kao napad.
Briga zvuči ovako:
„Kako ti je prošao dan?“
„Da li ti treba pomoć oko nečega?“
„Šta ti je trenutno najteže?“
Pritisak zvuči ovako:
„Jesi li učio?“
„Koliko si dobio?“
„Zašto opet nisi počeo?“
„Dokle više da te podsećam?“
Naravno, roditelj ima pravo da pita za školu, ocene i obaveze. Ali ako se svaki razgovor svede na kontrolu, dete počinje da izbegava razgovor. Ne zato što nema šta da kaže, već zato što unapred očekuje kritiku.
Ako primetite da dete na vaša pitanja odgovara kratko, nervozno ili samo kaže „ne znam“, možda nije problem samo u detetu. Možda su pitanja postala previše česta, previše oštra ili previše usmerena samo na rezultat.
Briga pomaže detetu da ustane, pritisak ga gura dok ne padne
Dobar roditelj ne mora uvek da bude blag. Nekada dete treba podsetiti, usmeriti i vratiti na obaveze. Ali postoji razlika između podrške i stalnog gurkanja.
Briga kaže:
„Hajde da napravimo plan.“
Pritisak kaže:
„Moraš sve odmah da završiš.“
Briga kaže:
„Vidim da ti je teško, ali možemo da krenemo od jednog zadatka.“
Pritisak kaže:
„Da si učio ranije, sad ne bi imao problem.“
Prva vrsta rečenica daje detetu osećaj da postoji izlaz. Druga vrsta rečenica ga vraća na krivicu, a krivica retko pokreće dete na dobar način.
Dete koje se oseća krivim često ne postaje odgovornije. Često postaje uplašeno, tvrdoglavo ili potpuno pasivno.
Znakovi da ste možda prešli granicu
Roditelj često ne primeti odmah da je briga postala pritisak. Namera je dobra, ali efekat nije.
Mogući znakovi su:
- dete se zatvara čim pomenete školu,
- često kaže „dobro, dobro, znam“,
- krije ocene ili informacije,
- burno reaguje i na mirno pitanje,
- počinje da uči samo da bi izbeglo svađu,
- deluje kao da ga više brine vaša reakcija nego sam problem,
- sve češće govori „ne mogu“, „svejedno mi je“ ili „nije me briga“,
- razgovor o školi se skoro uvek završi svađom.
Ako se ovo ponavlja, dete možda ne beži od odgovornosti, nego od osećaja da nikada nije dovoljno dobro.
Kada roditelj sve meri ocenama
Ocene jesu važne. One pokazuju deo školskog uspeha, utiču na prosek, upis i samopouzdanje deteta. Ali ocena nije cela slika deteta.
Kada roditelj stalno pita samo:
„Šta si dobio?“
dete može steći utisak da je ocena važnija od truda, razumevanja i poštenog rada.
Bolje je pitati:
„Šta si znao dobro?“
„Gde si pogrešio?“
„Šta možeš sledeći put drugačije?“
Ovakva pitanja uče dete da razmišlja o učenju, a ne samo o broju u dnevniku.
Detetu treba poslati jasnu poruku:
„Ocene su važne, ali ti nisi samo ocena.“
Ta rečenica ne umanjuje značaj škole. Ona čuva detetovo samopouzdanje.
Previše saveta može zvučati kao nepoverenje
Roditelji često daju savete zato što imaju iskustva. To je razumljivo. Ali ako svaki detetov problem odmah dočeka deset saveta, dete može osetiti da ga niko ne sluša.
Na primer, dete kaže:
„Ne mogu više, umoran sam.“
Roditelj odmah odgovori:
„Zato što ne ležeš na vreme. Rekao sam ti da ostaviš telefon. Moraš bolje da se organizuješ. Sutra odmah posle škole sedi da učiš.“
Sve ovo možda jeste tačno, ali dete u tom trenutku čuje samo kritiku.
Ponekad je bolje prvo reći:
„Vidim da si umoran. Hajde prvo da vidimo šta je najhitnije, pa ćemo polako.“
Kada dete oseti da je saslušano, mnogo je spremnije da prihvati savet.
Granica između podrške i kontrole
Podrška znači da roditelj pomaže detetu da razvije odgovornost.
Kontrola znači da roditelj pokušava da preuzme odgovornost umesto deteta.
Podrška je:
„Hajde da zajedno napravimo raspored.“
Kontrola je:
„Ja ću ti sada odrediti kada učiš, koliko učiš i šta prvo radiš.“
Podrška je:
„Podsetiću te jednom, ali očekujem da posle sam vodiš računa.“
Kontrola je:
„Proveravaću te svakih 15 minuta.“
Naravno, mlađoj deci i deci koja se teško organizuju treba više pomoći. Ali cilj roditelja nije da zauvek bude detetov podsetnik, već da dete postepeno nauči da preuzima deo odgovornosti.
Šta roditelj može da uradi kada primeti da pritiska previše?
Prvi korak nije krivica. Roditelj ne treba da kaže sebi:
„Loš sam roditelj.“
Bolje je reći:
„Brinem, ali možda način na koji to pokazujem ne pomaže.“
Zatim možete promeniti pristup.
Umesto svakodnevnog ispitivanja, uvedite kratak dogovoreni razgovor. Na primer:
„Hajde da se dogovorimo da svako veče pet minuta pogledamo šta imaš za sutra, bez svađe i predavanja.“
Umesto stalnog kritikovanja, pokušajte da primetite trud:
„Vidim da si danas ipak seo i uradio deo zadataka. To je dobar početak.“
Umesto velikih rečenica, koristite male korake:
„Danas uradi samo ovu jednu lekciju.“
„Reši prva tri zadatka, pa ćemo videti dalje.“
Dete se lakše pokreće kada zadatak ne izgleda kao planina.
Kako da znate da ste na dobroj strani granice?
Na dobroj strani granice ste kada dete oseća da imate očekivanja, ali i da ste na njegovoj strani.
To znači da dete može da kaže:
„Dobio sam lošu ocenu“,
a da ne očekuje odmah eksploziju.
Može da kaže:
„Ne razumem“,
a da se ne plaši da će čuti: „Kako ne razumeš?“
Može da kaže:
„Pogrešio sam“,
a da zna da ćete zajedno tražiti rešenje.
Dobra roditeljska briga ne znači da je dete bez obaveza. Naprotiv. Ona detetu jasno pokazuje da su trud, odgovornost i škola važni, ali bez poruke da je dete manje vredno kada pogreši.
Rečenice koje pomažu umesto pritiska
Umesto:
„Koliko puta treba da ti kažem?“
recite:
„Hajde da vidimo šta te sprečava da počneš.“
Umesto:
„Ništa ne radiš.“
recite:
„Vidim da ti je teško da kreneš. Šta možeš da uradiš u narednih 20 minuta?“
Umesto:
„Razočarao si me.“
recite:
„Nisam zadovoljan ovom situacijom, ali verujem da možemo da je popravimo.“
Umesto:
„Moraš biti najbolji.“
recite:
„Važno je da daš svoj najbolji trud i da budeš odgovoran.“
Ove rečenice ne znače popuštanje. One samo smanjuju otpor i povećavaju mogućnost saradnje.
Posebno osetljiv period: kraj školske godine i upis
Roditeljska briga najčešće prerasta u pritisak u periodima kada su ulozi veliki: zaključivanje ocena, završni ispit, mala matura, lista želja, izbor srednje škole.
Tada roditelj lako počne da govori iz straha:
„Šta ako ne upišeš ono što želiš?“
„Šta ako nemaš dovoljno bodova?“
„Šta ako sad sve upropastiš?“
Dete već često nosi svoj strah, čak i kada deluje ravnodušno. Ako se na njegov strah doda i roditeljska panika, dete može da se zatvori ili da se ponaša kao da ga nije briga.
U ovim periodima deci najviše pomažu mir, plan i jasni koraci.
Na primer:
„Nećemo rešavati sve večeras. Danas gledamo samo jednu stvar: šta je najhitnije.“
To je mnogo korisnije od dugog predavanja.
Roditeljska briga treba da bude oslonac, ne dodatni teret
Dete ne treba ostaviti bez granica. Nije dobro ni kada roditelj sve pusti i kaže:
„Radi šta hoćeš.“
Ali nije dobro ni kada dete stalno oseća da je pod lupom.
Najbolja roditeljska pozicija je između ta dva ekstrema:
dovoljno blizu da dete zna da nije samo, ali dovoljno mirno da može da diše.
Briga je dobra kada dete posle razgovora ima više jasnoće.
Pritisak je problem kada dete posle razgovora ima više straha.
Ako želite da proverite da li ste prešli granicu, postavite sebi jednostavno pitanje:
„Da li moje dete posle ovog razgovora ima više snage da uradi nešto korisno, ili se oseća još manje sposobno?“
Odgovor na to pitanje često pokazuje šta treba promeniti.
Roditeljska ljubav ne mora da bude glasna da bi bila snažna. Nekada najviše pomaže mirna rečenica:
„Tu sam. Hajde da zajedno pronađemo prvi sledeći korak.“
