Izbor srednje škole je jedna od prvih velikih odluka u životu deteta. Do tada su mnoge odluke uglavnom donosili roditelji: u koju školu će ići, koje aktivnosti će probati, kada će učiti, šta treba da popravi. A onda, u osmom razredu, odjednom se od deteta očekuje da odgovori na pitanje koje nije nimalo jednostavno:
„Koju srednju školu želiš?“
Neka deca imaju jasan odgovor. Znaju da žele medicinsku, elektrotehničku, gimnaziju, ekonomsku, umetničku školu ili neki zanat. Ali veliki broj učenika ne zna. Ili danas želi jedno, sutra drugo. Ili kaže:
„Ne znam.“
„Svejedno mi je.“
„Videću gde upadnem.“
„Idem gde idu drugari.“
„Roditelji će odlučiti.“
„Ne znam šta me zanima.“
Roditelji se tada često uplaše. Vreme prolazi, završni ispit se približava, lista želja mora da se popuni, a dete deluje nezainteresovano ili zbunjeno.
Ali važno je znati: nije neobično da dete u osmom razredu ne zna koju srednju školu želi. To ne znači da je neodgovorno, nezrelo ili da nema budućnost. To najčešće znači da mu je potrebna pomoć da bolje razume sebe, svoje mogućnosti, interesovanja i realne opcije.
Zašto dete ne zna koju školu želi?
Roditelji ponekad misle da dete ne zna zato što ga nije briga. Nekada i postoji manjak odgovornosti, ali često su razlozi dublji.
Dete možda ne zna dovoljno o školama. Čulo je za gimnaziju, medicinsku, ekonomsku i tehničku, ali ne zna šta se tamo stvarno uči, kakvi su predmeti, koliko je praksa važna, kakve su mogućnosti posle škole.
Možda dete ne poznaje dovoljno sebe. Ne zna šta mu ide dobro, šta ga stvarno zanima, u čemu uživa, a šta radi samo zato što mora.
Možda se plaši da će pogrešiti. Neka deca razmišljaju ovako: „Ako izaberem pogrešno, upropastiću budućnost.“ Kada odluka deluje preveliko, dete se blokira i radije kaže: „Ne znam.“
Možda je pod pritiskom roditelja, rodbine ili društva. Jedni govore da je gimnazija najbolja, drugi da treba izabrati „nešto konkretno“, treći da je važno da škola bude blizu, četvrti da se ide tamo gde ima posla. Dete čuje mnogo mišljenja i na kraju više ne čuje sebe.
Možda bira po drugarima. To je čest slučaj. Dete ne zna šta želi, ali zna gde idu njegovi najbolji drugovi. I onda mu se čini da je najlakše da pođe za njima.
„Ne znam“ nije uvek lenjost
Kada dete kaže „ne znam“, roditelj često čuje: „Ne zanima me.“
Ali „ne znam“ može da znači mnogo toga.
Može da znači:
„Plašim se da pogrešim.“
„Ne razumem razliku između škola.“
„Ne znam šta me zanima.“
„Svi me pritiskaju.“
„Nisam siguran da imam dovoljno bodova.“
„Ne znam šta se radi posle te škole.“
„Ne želim da razočaram roditelje.“
Zato prvi korak nije kritika, već razgovor.
Umesto:
„Kako ne znaš, pa već si osmi razred?“
mnogo bolje je reći:
„U redu je da nisi siguran. Hajde da zajedno vidimo koje opcije postoje.“
Ta rečenica ne rešava problem odmah, ali smanjuje pritisak. A kada se smanji pritisak, dete često lakše počne da razmišlja.
Roditelj ne treba da odluči umesto deteta
Roditelji imaju iskustvo, znaju kako život funkcioniše i žele detetu najbolje. Zato je razumljivo što ponekad požele da jednostavno preseku:
„Upisaćeš to, to je najbolje za tebe.“
Ali izbor srednje škole nije samo tehnička odluka. To je i odluka koja treba da pomogne detetu da polako preuzme odgovornost za svoj život.
Ako roditelj odluči umesto deteta, mogu se desiti dva problema.
Prvi problem je da dete upiše školu koju ne želi, pa kasnije izgubi motivaciju.
Drugi problem je da dete za svaki neuspeh krivi roditelje:
„Vi ste me naterali.“
„Ja ovo nisam hteo.“
„Da ste me pustili, bilo bi drugačije.“
Naravno, to ne znači da roditelj treba da pusti dete da samo luta. Roditelj treba da bude vodič, a ne komandant.
Dobar stav roditelja je:
„Neću odlučiti umesto tebe, ali neću te ni pustiti da odlučuješ bez informacija.“
Prvo razgovarajte o detetu, pa tek onda o školi
Mnogi roditelji krenu od pitanja:
„Koju školu ćeš?“
Ali pre toga treba postaviti druga pitanja:
Šta ti u školi ide najlakše?
Koji predmeti ti najviše prijaju?
Šta ti je najteže?
Da li više voliš teoriju ili praktičan rad?
Da li voliš rad sa ljudima, računarima, alatima, brojevima, jezikom, umetnošću?
Da li bi više voleo dinamičan posao ili mirniji rad?
Da li voliš da objašnjavaš, praviš, popravljaš, računaš, crtaš, pomažeš, organizuješ?
Ova pitanja ne moraju odmah dati konačan odgovor, ali pomažu detetu da se pomeri sa „ne znam“ ka „možda mi ovo više odgovara“.
Na primer, ako dete voli biologiju, pomaže drugima i nije mu problem da uči teoriju, možda treba razmotriti medicinske smerove, farmaciju, veterinu ili gimnaziju kao pripremu za dalje školovanje.
Ako voli računare, logiku, igrice, tehnologiju i dobro se snalazi u matematici, možda treba pogledati IT smerove, elektrotehničku školu ili gimnaziju sa informatičkim usmerenjem.
Ako voli da pravi, popravlja, radi rukama i brzo se umori od suvoparne teorije, možda mu više odgovara stručna škola sa praktičnim radom nego opšta gimnazija.
Ne gledajte samo omiljeni predmet
Omiljeni predmet može biti dobar znak, ali nije dovoljan.
Dete može voleti biologiju zato što ima dobrog nastavnika, a ne zato što želi medicinu. Može voleti informatiku zato što voli igrice, ali to ne znači da će voleti programiranje. Može voleti fizičko, ali to ne znači da želi sportsku karijeru.
Zato treba postaviti dodatna pitanja:
„Šta ti se tačno sviđa u tom predmetu?“
„Da li voliš da učiš teoriju iz toga ili ti je samo zanimljivo na času?“
„Da li bi voleo da se time baviš više sati dnevno?“
„Da li ti odgovaraju predmeti koji idu uz tu školu?“
Na primer, dete želi medicinsku školu jer voli da pomaže ljudima. To je lepo, ali treba znati da medicinska škola traži dosta biologije, hemije, anatomije, učenja stručnih pojmova i prakse.
Dete želi IT smer jer voli računare. Dobro, ali treba proveriti da li voli logiku, matematiku, rešavanje problema i strpljiv rad kada nešto ne funkcioniše.
Drugari ne smeju biti glavni razlog
Jedan od najčešćih razloga za izbor škole jeste društvo.
Dete kaže:
„Tamo ide moj najbolji drug.“
„Svi iz odeljenja hoće tamo.“
„Neću da budem sam.“
Roditelj ne treba da ismeje taj razlog. Deci je društvo zaista važno. Nije svejedno da li će otići u potpuno novo okruženje. Ali drugari ne smeju biti glavni kriterijum.
Možete reći:
„Razumem da ti je važno da imaš nekoga poznatog. Ali ti ćeš tu školu pohađati četiri godine. Drug može promeniti odeljenje, interesovanja ili društvo. Zato škola mora da odgovara tebi, ne samo društvu.“
Dobar test je pitanje:
„Da li bi i dalje želeo tu školu ako tvoj drug ipak ne upadne?“
Ako je odgovor „ne“, onda dete verovatno ne bira školu, nego društvo.
Bodovi su važni, ali nisu jedini kriterijum
Realno je gledati bodove. Nema smisla praviti listu želja kao da bodovi ne postoje. Ali nije dobro da dete bira školu samo po tome gde „može da upadne“.
Roditelji često kažu:
„Videćemo koliko imaš bodova, pa ćemo izabrati.“
To je praktično, ali može biti opasno ako se sve svede na matematiku. Dete može upisati školu koja mu ne odgovara samo zato što ima dovoljno bodova.
Bolje je napraviti tri grupe škola:
Škole koje dete najviše želi
To su škole koje odgovaraju interesovanjima, ali možda traže više bodova.
Realne škole
To su škole za koje dete ima dobru šansu prema prethodnim granicama bodova.
Sigurne opcije
To su škole koje nisu prvi izbor, ali su prihvatljive i bolje od nasumičnog upisa.
Važno je da i sigurne opcije budu koliko-toliko smislen izbor. Ne treba ih birati samo zato što imaju manje bodova.
Gimnazija ili stručna škola?
Ovo je jedna od najčešćih dilema.
Gimnazija je dobar izbor za dete koje još nije sigurno čime želi da se bavi, ali ima solidne radne navike i spremno je za dalje školovanje. Ona daje široku osnovu, ali ne daje odmah konkretno zanimanje.
Stručna škola je dobar izbor za dete koje ima jasnije interesovanje za određenu oblast ili želi konkretnije znanje i praksu. Ali i iz stručne škole se može nastaviti školovanje na fakultetu, posebno ako dete ima dobar uspeh i motivaciju.
Pitanje nije: „Šta je bolje?“
Pitanje je:
„Šta je bolje za ovo dete?“
Za jedno dete gimnazija može biti odličan izbor. Za drugo može biti previše opšta i naporna. Za jedno dete stručna škola može biti pravi pogodak. Za drugo može biti prerano sužavanje izbora.
Napravite listu „za“ i „protiv“
Kada dete ne zna šta želi, papir mnogo pomaže. Razgovor često ode u krug, ali kada se stvari napišu, postanu jasnije.
Za svaku školu napišite:
Šta mi se sviđa?
Šta mi se ne sviđa?
Koji predmeti se uče?
Koliko traje putovanje do škole?
Šta mogu posle te škole?
Da li mogu na fakultet?
Da li ima prakse?
Da li poznajem nekoga ko ide tamo?
Koliko bodova je trebalo prethodnih godina?
Da li mogu sebe da zamislim u toj školi?
Nije cilj da se napravi savršena analiza, već da dete počne da upoređuje opcije.
Posetite škole ako je moguće
Dan otvorenih vrata, sajt škole, društvene mreže škole, razgovor sa učenicima koji već idu tamo — sve to može pomoći.
Neka dete vidi kako škola izgleda, kakva je atmosfera, koji smerovi postoje, šta učenici rade, koje predmete imaju.
Često se desi da dete promeni mišljenje kada sazna više. Škola koja mu je delovala dosadno postane zanimljiva. Ili škola koja je delovala privlačno postane manje zanimljiva kada vidi šta se stvarno uči.
To nije loše. To je proces donošenja odluke.
Razgovarajte sa ljudima iz prakse
Ako dete razmišlja o medicini, neka razgovara sa nekim ko radi u zdravstvu. Ako ga zanima IT, neka popriča sa nekim ko se bavi programiranjem ili računarima. Ako ga zanima ekonomija, neka čuje šta se zaista radi u toj oblasti.
Deca često imaju pogrešnu sliku o zanimanjima. Misle da je neki posao samo ono što vide na internetu, u seriji ili kod poznanika.
Dobar razgovor može mnogo da pomogne.
Pitanja koja dete može postaviti:
Kako izgleda jedan običan dan u tom poslu?
Šta je najlepše u tom poslu?
Šta je najteže?
Koje škole ili fakulteti vode ka tome?
Koje osobine su važne?
Da li biste ponovo izabrali isto?
Šta ako dete nema nikakva interesovanja?
Ovo roditelje najviše brine.
Dete kaže:
„Ništa me ne zanima.“
Prvo, ne treba odmah paničiti. U tom uzrastu interesovanja često nisu jasno razvijena. Neka deca tek kasnije otkriju šta ih privlači.
Ali treba istražiti šta stoji iza te rečenice.
Možda dete stvarno nema jasna interesovanja.
Možda ima, ali ih ne povezuje sa školom.
Možda se plaši da kaže šta želi.
Možda misli da nije dovoljno dobro.
Možda je previše vremena provelo u pasivnim sadržajima, pa je izgubilo radoznalost.
Možda je umorno od škole i ne želi da razmišlja ni o čemu.
Tada treba krenuti od malih pitanja:
Šta ti najmanje teško pada?
Koji predmet bi pre učio nego ostale?
Šta voliš da radiš kada te niko ne tera?
Da li više voliš rad sa ljudima, stvarima, brojevima, računarima ili idejama?
Da li bi radije sedeo za knjigom ili nešto praktično radio?
Da li voliš da pomažeš drugima?
Da li voliš da praviš, crtaš, popravljaš, organizuješ?
Ako dete ne zna šta voli, često može da kaže šta ne voli. I to je početak.
Šta ako dete ima previše interesovanja?
Neka deca imaju suprotan problem. Njih zanima mnogo stvari. Danas žele medicinu, sutra dizajn, prekosutra IT, pa psihologiju, pa jezike.
To nije loše. To znači da dete ima širinu. Ali mu treba pomoći da napravi izbor.
Kod takvog deteta pitajte:
Koje interesovanje traje najduže?
Šta bi radio i kada ne bi bilo ocene?
U čemu imaš najviše strpljenja?
Za koju oblast si spreman da uložiš trud i kada postane teško?
Koja škola ti ostavlja najviše mogućnosti kasnije?
Za dete sa mnogo interesovanja gimnazija nekada može biti dobar izbor, jer ne zatvara vrata rano. Ali ako među interesovanjima postoji jedno koje se stalno ponavlja, stručna škola može biti bolja.
Ne pravite od izbora srednje škole pitanje života i smrti
Izbor srednje škole jeste važan. Ali nije jedina odluka koja određuje ceo život.
Deca i roditelji često osećaju kao da se sve rešava u jednom trenutku. To stvara veliki pritisak.
Istina je da srednja škola usmerava dete, ali ne zaključava njegovu budućnost zauvek. Mnogi ljudi kasnije promene interesovanja, fakultet, posao, smer razvoja. Važno je izabrati što bolje u ovom trenutku, ali ne treba dete plašiti rečenicama:
„Ako sada pogrešiš, gotovo je.“
„Ovo ti određuje ceo život.“
„Nema nazad.“
Bolje je reći:
„Ovo je važna odluka, ali ne mora biti savršena. Hajde da je donesemo što pametnije, na osnovu onoga što sada znamo.“
Takav pristup smanjuje strah i povećava spremnost deteta da učestvuje u odluci.
Kada profesionalna orijentacija može pomoći?
Ako dete ne zna koju školu želi, profesionalna orijentacija može biti veoma korisna. Ne zato što će neko umesto deteta doneti odluku, već zato što može pomoći da se bolje sagledaju interesovanja, način razmišljanja, jače strane i oblasti koje detetu više odgovaraju.
Dobar izveštaj profesionalne orijentacije ne treba da kaže samo: „Upiši tu školu.“
On treba da pomogne detetu i roditeljima da razumeju:
koje oblasti dete prirodno više privlače,
koje predmete lakše uči,
šta mu je teško,
kakav način rada mu odgovara,
koje škole i smerovi bi mogli biti dobar izbor,
gde postoji rizik da dete izgubi motivaciju,
šta su realne opcije u odnosu na grad i bodove.
To može biti posebno korisno kada roditelj i dete imaju različita mišljenja ili kada dete nema jasnu sliku o sebi.
Praktičan plan za roditelje i učenike
Ako dete ne zna koju srednju školu želi, probajte ovaj plan.
Prvi korak: napravite listu svih mogućih škola
Ne birajte odmah. Samo napišite opcije koje postoje u gradu ili gradovima koji dolaze u obzir.
Drugi korak: precrtajte ono što dete nikako ne želi
I to je informacija. Ako dete ne želi medicinu, zanate, gimnaziju ili ekonomiju, dobro je znati zašto.
Treći korak: izdvojte tri do pet škola koje ulaze u uži izbor
Ne mora odmah jedna. Uži izbor je dovoljan za početak.
Četvrti korak: za svaku školu proverite predmete, smerove i mogućnosti posle škole
Nemojte birati samo po imenu škole.
Peti korak: uporedite bodove
Pogledajte prethodne godine, ali imajte na umu da se granice menjaju.
Šesti korak: razgovarajte o osećaju deteta
Pitajte:
„U kojoj od ovih škola možeš najlakše da zamisliš sebe?“
Sedmi korak: napravite realnu listu želja
Na listi treba da budu i željene i realne i sigurnije opcije.
Šta učenik treba da zapamti?
Ako si osmi razred i ne znaš koju školu želiš, to ne znači da si nesposoban da odlučiš. Znači da treba da istražiš.
Nemoj birati samo zato što tamo ide društvo.
Nemoj čekati da roditelji odluče sve umesto tebe.
Nemoj gledati samo koliko ko ima bodova.
Nemoj birati školu o kojoj ne znaš ništa.
Pitaj, istražuj, razgovaraj, upoređuj.
Nije cilj da znaš ceo život unapred. Cilj je da napraviš najbolji mogući izbor za sledeći korak.
Za kraj
Ako dete ne zna koju srednju školu želi, to nije razlog za paniku. To je poziv na razgovor, istraživanje i bolju podršku.
Roditelj treba da pomogne detetu da upozna sebe, da razume škole, da realno sagleda bodove i da ne donese odluku samo zbog društva, straha ili pritiska.
Najbolje odluke ne nastaju iz vike i žurbe, već iz mirnog razgovora i dobrih informacija.
Dete ne mora odmah da zna šta će biti za deset godina. Ali može, uz podršku, da napravi razuman izbor za naredne četiri.
A to je već veliki korak.
