Skoro svaki roditelj se u nekom trenutku susretne sa rečenicom:
„Ne mogu ja ovo.“
„Ne razumem.“
„Mrzi me.“
„Naučio sam, ali sam sve zaboravio.“
„Ja nisam za matematiku.“
„Meni škola ne ide.“
Na prvi pogled deluje kao lenjost, tvrdoglavost ili izbegavanje obaveza. Ali vrlo često iza ovih rečenica stoji nešto drugo: dete ne zna kako da uči, ne razume gradivo, plaši se neuspeha, nema koncentraciju, previše odlaže ili je izgubilo veru da može da napreduje.
Poteškoće u učenju nisu uvek znak da dete nije sposobno. Mnogo češće su znak da mu je potreban drugačiji pristup, bolja organizacija i više podrške u pravom trenutku.
Dobra vest je da se mnoge poteškoće mogu ublažiti i rešavati korak po korak. Ne preko noći, ne vikom i pritiskom, već strpljivim radom i jasnim planom.
Prvo otkrijte šta je pravi problem
Kada dete ima slabiji uspeh, roditelji često odmah zaključe: „Ne uči dovoljno.“ Nekada je to tačno, ali nije uvek.
Dete može imati poteškoće u učenju iz različitih razloga:
ne razume osnovu gradiva,
uči napamet bez razumevanja,
ne zna kako da izdvoji važno,
brzo gubi pažnju,
odlaže obaveze do poslednjeg trenutka,
ima strah od kontrolnih zadataka,
ne ume da organizuje vreme,
previše koristi telefon,
nema dovoljno sna,
plaši se greške,
nema samopouzdanje.
Zato je prvo važno postaviti pravo pitanje. Umesto:
„Zašto nećeš da učiš?“
bolje je pitati:
„Šta ti je ovde najteže?“
„Koji deo ne razumeš?“
„Da li ne znaš lekciju ili ne znaš kako da je naučiš?“
„Kada najčešće izgubiš koncentraciju?“
„Šta ti najviše smeta dok učiš?“
Ovakva pitanja ne znače da dete oslobađamo odgovornosti. Naprotiv, ona pomažu da se problem reši tamo gde zaista postoji.
Kada dete kaže „ne razumem“, ne znači da ne može
Roditelji ponekad pogrešno protumače dečije „ne razumem“. Nekada dete zaista ne razume. Nekada nije ni pokušalo. A nekada je pokušalo, ali ne zna kako da objasni šta mu nije jasno.
Zato nije dovoljno reći:
„Pa kako ne razumeš, to je lako.“
Ova rečenica detetu ne pomaže. Može samo da ga dodatno obeshrabri.
Bolje je reći:
„Dobro, hajde da vidimo gde je zapelo.“
Zatim idite korak po korak.
Na primer, ako dete ima problem sa zadatkom iz matematike ili fizike, ne treba odmah objašnjavati ceo zadatak. Prvo pitajte:
Šta je dato?
Šta se traži?
Da li postoji sličan primer u svesci?
Koji deo ti je poznat?
Gde si stao?
Često se pokaže da dete ne razume samo jedan mali korak, ali zbog toga ima osećaj da ne razume ništa.
Ne preskačite rupe u znanju
Jedan od najčešćih razloga za poteškoće u učenju jeste to što dete ima „rupe“ u osnovnom znanju.
Na primer, dete ne može da rešava zadatke iz razlomaka ako nije sigurno u deljenje. Ne može da razume jednačine ako ne razume redosled računskih operacija. Ne može da radi zadatke iz fizike ako ne zna da pretvara jedinice. Ne može da uči hemiju ako ne razume osnovne pojmove.
Roditelj tada često kaže:
„Sada uče novo gradivo, nema vremena da se vraćamo unazad.“
Ali ponekad je baš vraćanje unazad najbrži put napred.
Ako dete stalno greši u istom tipu zadataka, nemojte samo ponavljati novu lekciju. Vratite se na osnovu.
Primer:
Ako dete iz fizike ne zna zadatke iz brzine, proverite:
da li razume šta je put,
da li razume šta je vreme,
da li zna formulu,
da li zna da zameni podatke,
da li zna jedinice,
da li razume šta znači rezultat.
Ako jedan od tih koraka nedostaje, dete će se stalno mučiti.
Učenje napamet je čest problem
Mnoga deca pokušavaju da nauče lekciju tako što je pročitaju nekoliko puta. Zatim kažu: „Učio sam.“ Ali kada treba da odgovore, ne znaju da objasne svojim rečima.
To znači da su tekst prepoznali dok su ga čitali, ali ga nisu stvarno razumeli.
Da biste dete udaljili od učenja napamet, koristite jednostavna pitanja:
„Objasni mi ovo svojim rečima.“
„Daj mi primer iz života.“
„Šta je ovde najvažnije?“
„Zašto se to dešava?“
„Kako bi ovo objasnio mlađem bratu ili drugu?“
Primer:
Dete uči iz biologije o krvotoku. Umesto da samo ponavlja rečenice iz knjige, pitajte:
„Zašto je srcu potreban krvotok?“
„Šta bi se desilo kada krv ne bi prenosila kiseonik?“
„Možeš li da uporediš krvotok sa saobraćajem u gradu?“
Kada dete poveže gradivo sa nečim poznatim, znanje postaje trajnije.
Pomozite detetu da nauči kako se uči lekcija
Mnoga deca nikada nisu stvarno naučila tehniku učenja. Njima se samo kaže: „Idi uči.“ Ali dete često ne zna šta to tačno znači.
Evo jednostavnog postupka koji može da pomogne.
Prvo dete pročita kraći deo lekcije, ne celu lekciju odjednom.
Zatim podvuče ili zapiše ključne reči.
Onda zatvori knjigu i pokuša da kaže šta je pročitalo.
Posle toga proveri šta je zaboravilo.
Na kraju napravi tri do pet pitanja iz tog dela.
Na primer, ako lekcija ima pet podnaslova, dete ne treba odmah da uči sve. Neka ide podnaslov po podnaslov.
Posle svakog dela neka odgovori:
O čemu se ovde govori?
Koje su tri najvažnije stvari?
Šta bih mogao da dobijem kao pitanje?
Šta mi još nije jasno?
To je mnogo bolje od pasivnog čitanja cele lekcije.
Ako dete ima problem sa koncentracijom
Koncentracija se ne popravlja naredbom: „Koncentriši se.“
Dete često zaista ne zna kako to da uradi. Pažnja se vežba postepeno.
Ako dete ne može da uči 45 minuta, počnite sa 10 ili 15 minuta. Važno je da zadatak bude jasan i kratak.
Na primer:
„Sada 15 minuta rešavaš samo prva tri zadatka.“
„Sada čitaš samo ovaj jedan podnaslov.“
„Sada pišeš samo pet ključnih reči.“
Posle toga napravite kratku pauzu.
Dobar ritam može biti:
15 minuta rada, 5 minuta pauze, pa opet 15 minuta rada.
Za stariju decu može:
25 minuta rada, 5 minuta pauze.
Važno je da pauza ne postane sat vremena telefona. U pauzi dete može da ustane, popije vodu, prošeta po sobi ili se protegne.
Telefon često pravi veći problem nego što deluje
Telefon je jedan od najvećih ometača učenja. Dete može da sedi nad knjigom sat vremena, a da stvarno uči samo 15 minuta, jer stalno proverava poruke, snimke, igrice ili društvene mreže.
Zato je važno napraviti pravilo:
Tokom učenja telefon nije na stolu.
Može biti u drugoj sobi, kod roditelja ili u kutiji za telefone. Ako je detetu potreban telefon zbog nekog školskog materijala, onda treba jasno odrediti šta koristi i koliko dugo.
Bolje je reći:
„Telefon sklanjamo dok učiš zato što svima ometa pažnju, ne zato što ti ne verujem.“
nego:
„Ti si zavisnik od telefona.“
Prva rečenica otvara dogovor. Druga izaziva svađu.
Kada dete odlaže učenje
Odlaganje je veoma čest problem. Dete zna da treba da uči, ali stalno govori:
„Samo još pet minuta.“
„Posle ručka.“
„Kad završim video.“
„Kasnije ću.“
Problem je što „kasnije“ često postane veče, a onda dete uči umorno, nervozno i površno.
Kod odlaganja pomaže pravilo malog početka.
Umesto:
„Moraš danas da naučiš celu lekciju.“
recite:
„Samo otvori knjigu i pročitaj prvi pasus.“
Ili:
„Samo napiši naslov i tri ključne reči.“
Kada dete krene, često nastavi lakše. Najteži deo je početak.
Možete uvesti i pravilo:
„Prvo 15 minuta učenja, pa onda telefon.“
Ne kao kaznu, nego kao redosled obaveza.
Detetu treba konkretan plan, a ne opšta naredba
Rečenica „Idi uči“ za mnogu decu je preširoka. Ona ne znaju šta prvo da rade, koliko dugo, kojim redom i kako da provere da li su naučila.
Mnogo bolje je napraviti mali plan.
Na primer:
Danas od 17:00 do 17:20 čitaš lekciju iz biologije.
Od 17:20 do 17:30 pišeš pet pitanja iz lekcije.
Od 17:30 do 17:40 odgovaraš na pitanja bez gledanja u knjigu.
Posle toga praviš pauzu.
Plan ne treba da bude komplikovan. Treba da bude jasan.
Za dete koje ima poteškoće u učenju, dobar plan je često pola rešenja.
Kako pomoći detetu koje se plaši greške
Neka deca ne uče zato što su lenja, već zato što se plaše neuspeha. Ako nisu sigurna da će odmah znati, radije ne pokušavaju.
Takvo dete često govori:
„Ne znam.“
„Ne mogu.“
„Glup sam.“
„Opet ću pogrešiti.“
Tu roditelj mora biti pažljiv. Ako dete stalno čuje kritiku, strah od greške postaje još veći.
Umesto:
„Kako ovo ne znaš?“
recite:
„Greška nam pokazuje gde treba da vežbamo.“
Umesto:
„Opet nisi pazio.“
recite:
„Hajde da pronađemo u kom koraku je nastala greška.“
Primer kod zadatka:
Dete dobije pogrešan rezultat. Ne treba odmah reći: „Nije tačno.“ Bolje pitajte:
„Kako si razmišljao?“
„Gde si zamenio podatke?“
„Da li rezultat ima smisla?“
„Možemo li da proverimo jedinice?“
Tako dete uči da greška nije sramota, nego deo učenja.
Pohvala mora biti konkretna
Deci je potrebna pohvala, ali ne bilo kakva. Ako stalno govorimo: „Bravo, pametan si“, dete može steći utisak da mora uvek da bude pametno i uspešno.
Bolje je hvaliti trud, postupak i napredak.
Na primer:
„Sviđa mi se što si danas sam počeo.“
„Dobro je što nisi odustao kada je postalo teško.“
„Vidim da si proverio zadatak još jednom.“
„Danas si radio mirnije nego juče.“
„Ovo je mali pomak, ali važan.“
Ovakve pohvale detetu pokazuju šta tačno treba da ponovi.
Kada dete kaže da je učilo, a ne zna da odgovori
Ovo se često dešava. Dete zaista provede vreme uz knjigu, ali rezultat izostane. Roditelj tada pomisli da dete laže, a dete se ljuti jer ima osećaj da se trudilo.
Moguće je da je dete učilo pogrešno.
Zato treba uvesti proveru.
Posle učenja dete treba da zatvori knjigu i odgovori na nekoliko pitanja:
Šta je najvažnije u lekciji?
Koje pojmove treba da znam?
Mogu li da objasnim primer?
Mogu li da odgovorim bez gledanja u knjigu?
Šta još ne znam?
Ako ne može da odgovori, znači da učenje nije završeno. Čitanje je bilo samo prvi korak.
Kako pomoći detetu u učenju matematike i fizike
Kod predmeta kao što su matematika i fizika nije dovoljno samo gledati rešenja. Dete mora samo da vežba.
Dobar postupak za zadatke je:
prvo pročitati zadatak polako,
podvući poznate podatke,
napisati šta se traži,
pronaći sličan primer,
izabrati formulu ili postupak,
uraditi zadatak korak po korak,
proveriti rezultat.
Kod fizike posebno obratiti pažnju na jedinice. Mnoga deca znaju formulu, ali pogreše zato što ne pretvore centimetre u metre, minute u sekunde ili grame u kilograme.
Primer:
Ako dete radi zadatak iz brzine, neka uvek piše:
s = 20m
t =5s
v = ?
Zatim formula:
v = s / t
Tek onda zamena brojeva.
Ova urednost nije sitnica. Ona sprečava mnoge greške.
Kako pomoći detetu u učenju društvenih predmeta
Kod istorije, geografije i biologije deca često imaju mnogo teksta i ne znaju šta je važno.
Tu pomažu pitanja i mape pojmova.
Na primer, za istoriju:
Koji događaj se desio?
Kada se desio?
Ko je učestvovao?
Zašto se desio?
Koje su posledice?
Za geografiju:
Gde se nalazi?
Kakva je klima?
Koje su prirodne odlike?
Čime se ljudi bave?
Zašto je to važno?
Za biologiju:
Šta je pojam?
Koja je uloga?
Kako funkcioniše?
Koji je primer?
Sa čim je povezano?
Kada dete lekciju pretvori u pitanja, mnogo lakše uči.
Dnevna rutina mnogo znači
Deci koja imaju poteškoće u učenju posebno znači rutina. Ako svaki dan iznova pregovarate kada će učiti, gubite mnogo energije.
Bolje je napraviti jednostavan dogovor.
Na primer:
posle škole odmor,
zatim domaći,
zatim kratko ponavljanje,
pa slobodno vreme.
Ne mora svaki dan biti savršen. Ali dete treba da zna redosled.
Jedan praktičan raspored može izgledati ovako:
30 minuta odmora posle škole,
20 minuta domaći,
5 minuta pauze,
20 minuta ponavljanje,
kratka provera,
slobodno vreme.
Ako dete ima više obaveza, raspored se prilagođava. Poenta je da učenje ne bude uvek na kraju dana, kada je dete najumornije.
San, hrana i kretanje nisu nevažni
Ponekad roditelji traže problem samo u učenju, a dete je zapravo umorno, neispavano i preopterećeno ekranima.
Dete koje kasno leže teže pamti. Dete koje preskače obroke teže se koncentriše. Dete koje se ne kreće često ima manje energije i više nervoze.
Zato je važno:
da dete ima dovoljno sna,
da ne koristi telefon do kasno u noć,
da jede pre učenja ako je gladno,
da pravi kratke pauze,
da ima fizičku aktivnost.
Ovo nisu „sporedne stvari“. One direktno utiču na učenje.
Roditelj ne treba da bude stalni kontrolor
Ako roditelj stalno stoji nad detetom, dete može početi da uči samo kada ga neko tera. Cilj je da dete postepeno postane samostalnije.
To ne znači da ga treba potpuno pustiti. Potrebna je mera.
Na početku roditelj može pomoći oko plana.
Zatim dete samo radi jedan deo.
Posle toga zajedno proveravaju.
Vremenom dete preuzima više odgovornosti.
Na primer:
Umesto da roditelj sedi pored deteta ceo sat, može reći:
„Radi 20 minuta, pa me pozovi da vidimo šta si uradio.“
Tako dete vežba samostalnost, ali zna da ima podršku.
Kada treba potražiti dodatnu pomoć
Ako dete duže vreme ima ozbiljne poteškoće, ne treba čekati da problem postane još veći.
Dodatna pomoć može biti korisna ako dete:
stalno ima slab uspeh uprkos trudu,
ne razume osnovno gradivo,
ima veliki strah od škole,
ne može da se koncentriše ni kratko vreme,
stalno odlaže obaveze,
plače zbog učenja,
izbegava školu,
ima nagli pad ocena,
ne zna kako da uči samo.
Tada je dobro razgovarati sa nastavnikom, razrednim starešinom, pedagogom ili stručnjakom koji može da pomogne. Nekada je dovoljno nekoliko dobrih smernica da se stvari pokrenu.
Važno je naglasiti: traženje pomoći nije znak neuspeha. To je odgovoran korak.
Šta učenik može sam da uradi
Ovaj tekst nije samo za roditelje. I učenici mogu mnogo da pomognu sebi.
Ako imaš poteškoće u učenju, probaj sledeće:
Ne čekaj poslednji dan pred kontrolni.
Kreni od najlakšeg zadatka.
Uči kraće, ali redovno.
Telefon skloni dok učiš.
Ne čitaj samo lekciju, već je prepričaj.
Pitaj kada ti nije jasno.
Grešku shvati kao znak šta treba da popraviš.
Napravi mali cilj: danas samo jedna lekcija, pet zadataka ili deset pojmova.
Posle učenja proveri sebe bez gledanja u knjigu.
Najvažnije: nemoj odmah govoriti sebi da ne možeš. Možda samo još nisi pronašao način koji ti odgovara.
Za kraj
Poteškoće u učenju nisu razlog za paniku, ali jesu znak da nešto treba promeniti. Nekada je problem u gradivu, nekada u koncentraciji, nekada u telefonu, nekada u strahu, a nekada u tome što dete nikada nije naučilo kako da uči.
Roditelj ima važnu ulogu, ali ne kao neko ko viče, preti i poredi dete sa drugima. Mnogo je korisnije da bude miran vodič: da pomogne detetu da pronađe gde je problem, napravi plan, vežba korak po korak i ne izgubi veru u sebe.
Detetu nije uvek potrebno više pritiska. Često mu je potreban bolji sistem.
Kada dete nauči kako da uči, kada vidi da može da savlada i ono što mu je bilo teško, tada se ne popravlja samo ocena. Popravlja se i samopouzdanje, odnos prema školi i spremnost da ne odustane čim naiđe na prepreku.
