Skoro svako dete je bar nekada osetilo tremu pred kontrolni zadatak. Neko se unervozi veče ranije. Neko ne može da zaspi. Neko ujutru kaže da ga boli stomak. Neko kod kuće zna sve, a kada sedne u klupu, odjednom se „zablokira“.
Roditelji tada često kažu:
„Nemoj da se plašiš.“
„Samo se smiri.“
„Pa učio si, nemaš razloga za strah.“
Iako su ove rečenice dobronamerne, detetu najčešće ne pomažu mnogo. Kada je dete već uplašeno, ono ne može samo na komandu da isključi tremu. Njemu tada treba nešto konkretnije: dobar plan, mirna podrška i nekoliko jednostavnih tehnika koje može da primeni pre i tokom kontrolnog.
Trema nije uvek loša. Mala trema može da nas pokrene, da nas natera da se pripremimo i budemo pažljiviji. Problem nastaje kada trema postane toliko jaka da dete ne može da pokaže ono što zna.
Zašto se javlja trema pred kontrolni?
Trema se ne javlja samo zato što dete „nije učilo“. Nekada dete ima tremu baš zato što mu je stalo do rezultata.
Najčešći razlozi su:
dete se plaši loše ocene,
boji se reakcije roditelja,
ne veruje dovoljno u sebe,
ima loše iskustvo sa prethodnog kontrolnog,
uči kampanjski i oseća da nije sigurno,
zna gradivo kod kuće, ali se zbuni u školi,
plaši se da neće imati dovoljno vremena,
brine da će dobiti baš ono što ne zna,
poredi se sa drugima,
ima osećaj da „mora“ da dobije dobru ocenu.
Zato nije dovoljno reći: „Nemoj da paničiš.“
Mnogo je korisnije otkriti šta dete tačno plaši.
Roditelj može da pita:
„Čega se najviše plašiš pred kontrolni?“
„Da li te brine ocena, vreme, zadaci ili moja reakcija?“
„Da li imaš osećaj da ne znaš dovoljno ili da se blokiraš i kada znaš?“
Ovakva pitanja pomažu da trema dobije ime. A kada znamo šta je problem, lakše ga rešavamo.
Trema se smanjuje ranijom pripremom
Najveći saveznik treme je učenje u poslednjem trenutku. Kada dete počne da uči veče pred kontrolni, mozak dobija poruku: „Kasnimo, nema dovoljno vremena, sve je hitno.“
Tada se javlja panika.
Mnogo je bolje da priprema počne nekoliko dana ranije, makar kratko.
Na primer:
Tri dana pre kontrolnog dete pregleda lekcije i izdvoji šta treba da zna.
Dva dana pre kontrolnog vežba najvažnija pitanja i zadatke.
Dan pre kontrolnog ponavlja, proverava greške i radi lakše primere.
Veče pred kontrolni ne uči sve ispočetka, nego samo kratko obnavlja.
Dete koje uči malo po malo ima mnogo manji osećaj da ide u nepoznato.
Ako je kontrolni iz fizike, nije dovoljno samo pročitati teoriju. Treba vežbati zadatke. Ako je kontrolni iz istorije, nije dovoljno samo pročitati lekciju. Treba pokušati prepričavanje. Ako je kontrolni iz matematike, dete mora samo da uradi zadatke, ne samo da gleda rešenja.
Sigurnost se ne dobija gledanjem u knjigu. Sigurnost se dobija kada dete proveri da zaista ume samo.
Najbolja provera: zatvori knjigu i objasni
Mnogi učenici misle da su spremni zato što im je gradivo poznato dok gledaju u svesku. Ali kontrolni se ne radi sa otvorenom knjigom.
Zato je važno da dete pred kontrolni uradi jednu jednostavnu proveru:
zatvori knjigu,
pokuša da objasni lekciju,
uradi nekoliko zadataka bez gledanja u rešenje,
napiše najvažnije formule ili pojmove iz glave,
proveri gde zapinje.
Ako dete ne može da objasni ili uradi zadatak bez pomoći, to ne znači da treba paničiti. To znači da zna šta još treba da vežba.
Roditelj može da pomogne pitanjima:
„Šta je ovde najvažnije?“
„Možeš li da mi objasniš svojim rečima?“
„Koji tip zadatka ti je najteži?“
„Gde najčešće grešiš?“
Ovo je mnogo korisnije od pitanja:
„Jesi naučio?“
Na to dete često kaže „jesam“, čak i kada nije sigurno.
Ne učiti do kasno u noć
Kada dete ima tremu, često želi da uči do poslednjeg trenutka. Roditelji ponekad to i podrže, jer im deluje da se dete trudi. Ali učenje do kasno u noć često napravi više štete nego koristi.
Umorno dete teže pamti, sporije razmišlja i lakše se blokira.
Bolje je da veče pred kontrolni izgleda ovako:
kratko ponavljanje,
provera najvažnijih delova,
spremanje pribora i svesaka,
lagana večera,
bez telefona do kasno u noć,
odlazak na spavanje na vreme.
Dete koje je naspavano ima mnogo veće šanse da pokaže ono što zna.
Ako dete kaže:
„Moram još da učim, ništa ne znam“, roditelj može mirno da kaže:
„Sada ćemo još jednom proći najvažnije, a onda spavanje. Umoran mozak sutra neće bolje raditi.“
Šta roditelj ne treba da govori pred kontrolni
Roditelji ponekad, iz najbolje namere, pojačaju tremu.
Rečenice koje treba izbegavati:
„Moraš da dobiješ peticu.“
„Ako ovo loše uradiš, stvarno ne znam šta ćemo.“
„Sramota bi bilo da ne znaš.“
„Vidiš kako druga deca mogu.“
„Nemoj slučajno da me razočaraš.“
„Sve zavisi od ovog kontrolnog.“
Ove rečenice možda treba da motivišu, ali često dete čuje samo jedno: „Ako pogrešim, biće katastrofa.“
Mnogo bolje rečenice su:
„Važno je da pokažeš ono što znaš.“
„Ako negde zapneš, kreni od onoga što znaš.“
„Ne moraš sve savršeno, ali radi pažljivo.“
„Jedan kontrolni nije ceo tvoj uspeh.“
„Hajde da vidimo šta možeš da popraviš sledeći put, bez panike.“
Detetu treba osećaj da kontrolni jeste važan, ali nije pitanje života i smrti.
Kako smiriti dete neposredno pre kontrolnog?
Neka deca se najviše uplaše neposredno pred početak. Tada srce brže kuca, ruke se znoje, stomak se stegne, misli jure.
Učenik tada može da uradi nekoliko jednostavnih stvari.
Prvo, neka uspori disanje. Na primer:
udahne kroz nos 4 sekunde,
zadrži vazduh 2 sekunde,
izdahne polako 6 sekundi.
To može ponoviti tri do pet puta. Ne mora niko da primeti. Može sedeti u klupi i mirno disati.
Drugo, neka sebi kaže jednu smirujuću rečenicu:
„Krećem od onoga što znam.“
„Ne moram odmah sve da znam.“
„Prvo čitam pažljivo.“
„Jedan zadatak po jedan.“
Treće, neka ne sluša paniku drugih učenika. Pred kontrolni se često čuju rečenice:
„Ništa ne znam.“
„Biće teško.“
„Nastavnik će nas uništiti.“
„Sigurno pada ono najgore.“
Takve rečenice samo pojačavaju nervozu. Bolje je da dete poslednjih nekoliko minuta provede mirno, bez dodatnog poređenja.
Šta raditi kada dobije kontrolni?
Prvi minut je veoma važan. Mnoga deca odmah krenu nasumično, pa se uplaše ako vide nešto što ne znaju.
Bolji postupak je:
prvo polako pročitati ceo kontrolni,
označiti zadatke koji deluju lakše,
krenuti od onoga što sigurno zna,
ne zadržavati se predugo na jednom zadatku,
teže zadatke ostaviti za kasnije,
na kraju proveriti odgovore.
Ovo posebno pomaže deci koja se blokiraju. Kada dete uradi prvo ono što zna, raste osećaj sigurnosti. Posle toga se lakše vraća na teže zadatke.
Ako dete odmah krene od najtežeg zadatka i zapne, može pomisliti: „Ništa ne znam.“ A možda zna pola kontrolnog, samo nije krenulo dobrim redom.
Šta ako dete doživi blokadu?
Blokada na kontrolnom izgleda ovako: dete gleda u zadatak i odjednom ima osećaj da mu je sve nestalo iz glave.
Tada ne treba nastaviti da gleda u isti zadatak u panici. Bolje je uraditi sledeće:
spustiti olovku na nekoliko sekundi,
udahnutii izdahnuti polako,
pročitati zadatak ponovo,
podvući poznate podatke,
napisati makar ono što zna,
ako i dalje ne ide, preći na sledeći zadatak.
Kod zadataka iz matematike i fizike, dete može prvo napisati:
šta je dato,
šta se traži,
koja formula možda odgovara,
skicu ako pomaže.
Često se desi da se mozak „otkoči“ kada dete napiše prvi mali korak.
Kod teorijskih pitanja može napisati ključne reči. I one mogu pomoći da se kasnije seti cele rečenice.
Kako sprečiti greške iz brzine i panike
Trema često tera dete da radi prebrzo. Želi što pre da završi, samo da neprijatnost prođe. Tada nastaju greške koje dete inače ne bi napravilo.
Zato treba vežbati pravilo:
Ne predajem kontrolni čim završim. Prvo proveravam.
Na proveri treba obratiti pažnju na:
da li sam odgovorio na ono što se traži,
da li sam preskočio neki zadatak,
da li sam napisao jedinice,
da li sam pogrešio znak,
da li je rezultat realan,
da li sam pročitao pitanje do kraja,
da li sam napisao ime i prezime ako se traži.
Kod fizike i matematike naročito je važno proveriti jedinice i račun. Kod društvenih predmeta važno je proveriti da li odgovor zaista odgovara na pitanje, a ne samo da je dete napisalo nešto što zna.
Šta posle kontrolnog?
Posle kontrolnog roditelji često odmah pitaju:
„Šta si dobio?“
„Koliko će biti?“
„Jesi sve znao?“
„Šta nisi znao?“
Ako je dete već bilo pod tremom, ovo može dodatno da ga optereti.
Bolje je pitati:
„Kako si se osećao dok si radio?“
„Da li si uspeo da se smiriš?“
„Da li je bilo nešto što te iznenadilo?“
„Šta bi sledeći put uradio drugačije?“
Naravno da je ocena važna, ali ako želimo da smanjimo tremu, moramo gledati i proces, a ne samo rezultat.
Kada kontrolni bude vraćen, najkorisnije je analizirati greške.
Ne kao kaznu, već kao mapu za dalje.
Pitajte:
„Da li je greška nastala zato što nisi znao?“
„Da li si pogrešno pročitao pitanje?“
„Da li si žurio?“
„Da li si se blokirao?“
„Da li treba više vežbati taj tip zadataka?“
Tek tada dete uči iz kontrolnog.
Ako dete kod kuće zna, a u školi ne pokaže
Ovo je čest problem. Dete kod kuće lepo uradi zadatke, prepriča lekciju, roditelj vidi da zna. Ali na kontrolnom rezultat bude slabiji.
Tada treba razdvojiti dve stvari:
znanje,
pokazivanje znanja pod pritiskom.
Ako dete ima znanje, ali ga trema sprečava da ga pokaže, potrebno je vežbati uslove slične kontrolnom.
Na primer:
neka radi zadatke za određeno vreme,
neka radi bez pomoći i bez knjige,
neka prvo pročita sva pitanja,
neka vežba da preskoči zadatak koji ne zna odmah,
neka posle proveri greške.
Roditelj može napraviti mali „probni kontrolni“ kod kuće, ali bez pritiska i vike.
Poenta nije da dete bude kažnjeno ako pogreši, već da se navikne na situaciju u kojoj mora samo da razmišlja.
Kada je trema znak većeg problema?
Umerena trema je normalna. Ali ako dete stalno ima jake fizičke simptome, plače pre svakog kontrolnog, ne može da spava, ima napade panike, povraća, odbija školu ili se potpuno blokira, tada treba potražiti dodatnu podršku.
To može biti razgovor sa razrednim starešinom, predmetnim nastavnikom, školskim pedagogom ili psihologom. Nije sramota tražiti pomoć. Bolje je reagovati na vreme nego čekati da dete razvije još veći strah od škole.
Važno je ne govoriti detetu:
„Ma nije ti ništa.“
Ako dete zaista doživljava jak strah, njemu jeste nešto. Možda odraslima deluje preterano, ali za dete je stvarno.
Kratak vodič za učenike
Ako imaš tremu pred kontrolni, probaj ovako:
Ne čekaj poslednje veče da učiš.
Zatvori knjigu i proveri da li znaš bez gledanja.
Vežbaj zadatke samostalno.
Ne uči do kasno u noć.
Pred kontrolni diši polako.
Ne slušaj paniku drugih učenika.
Prvo uradi ono što znaš.
Ako zapneš, ne ostaj predugo na jednom zadatku.
Napiši makar prvi korak.
Na kraju proveri rad.
I zapamti: kontrolni ne meri tvoju vrednost. On pokazuje šta trenutno znaš i šta još treba da vežbaš.
Kratak vodič za roditelje
Ako vaše dete ima tremu, pomozite mu ovako:
Ne pojačavajte pritisak rečenicama o katastrofi.
Pomozite mu da napravi plan učenja nekoliko dana ranije.
Proveravajte znanje kroz pitanja, ne kroz viku.
Pohvalite trud i napredak, ne samo ocenu.
Naučite dete da kreće od lakših zadataka.
Posle kontrolnog analizirajte greške mirno.
Ne poredite dete sa drugima.
Ako je strah jak i ponavlja se, potražite stručnu podršku.
Roditelj ne može uvek ukloniti tremu, ali može mnogo da utiče na to da dete ne oseća da je samo u strahu.
Za kraj
Trema pred kontrolni zadatak je česta i normalna pojava. Problem nastaje kada strah postane jači od znanja. Tada dete ne pokazuje ono što zna, pravi greške iz brzine, blokira se ili počinje da izbegava učenje.
Trema se ne smanjuje vikom, pritiskom i rečenicom: „Samo se smiri.“
Smanjuje se dobrom pripremom, jasnim planom, mirnim razgovorom, vežbanjem i podrškom.
Dete treba da nauči da kontrolni nije neprijatelj. To je provera trenutnog znanja, prilika da vidi šta zna i šta još treba da popravi.
Kada dete oseti da ima plan, da zna kako da krene i da jedna ocena ne određuje njegovu vrednost, trema postaje manja. A tada znanje mnogo lakše dođe do izražaja.
