Svaki roditelj želi da njegovo dete napreduje, da bolje razmišlja, lakše pamti, brže povezuje stvari i sigurnije rešava probleme. Međutim, intelektualni potencijal deteta ne razvija se samo kroz školu, knjige i ocene. On se razvija svakog dana: kroz razgovor, igru, pitanja, pokušaje, greške, navike, radoznalost i način na koji odrasli reaguju kada dete nešto ne zna.
Često čujemo rečenicu:
„Moje dete je pametno, ali ne koristi dovoljno svoje mogućnosti.“
U mnogim slučajevima to je tačno. Dete može imati dobre sposobnosti, ali ako nema koncentraciju, ako se plaši greške, ako uči napamet, ako odlaže obaveze ili ako je stalno na telefonu, njegov potencijal ostaje sakriven.
Zato cilj nije da dete postane „genije“. Cilj je da nauči da misli, pita, zaključuje, pamti, pokušava i ne odustaje čim naiđe na prepreku.
Šta zapravo znači intelektualni potencijal?
Kada govorimo o intelektualnom potencijalu deteta, ne mislimo samo na ocene u školi. Dete može imati petice, a da ipak uči napamet. Može imati trojke, a da vrlo dobro razmišlja, ali se loše organizuje. Može biti tiho u školi, a kod kuće postavljati odlična pitanja.
Intelektualni potencijal obuhvata više stvari:
sposobnost razumevanja,
povezivanje informacija,
pamćenje,
zaključivanje,
rešavanje problema,
radoznalost,
kreativnost,
upornost,
koncentraciju,
sposobnost da dete objasni ono što zna.
Zato dete ne treba posmatrati samo kroz jednu ocenu. Ocena pokazuje trenutni rezultat, ali ne pokazuje uvek koliko dete može da napreduje.
Prvo razvijajte radoznalost
Radoznalost je jedan od najvažnijih pokretača razvoja. Dete koje pita „zašto“ i „kako“ već trenira mozak da povezuje stvari.
Problem je što odrasli često, iz umora ili žurbe, brzo prekinu dečija pitanja:
„Nemoj sada.“
„To ćeš učiti kasnije.“
„Zato što je tako.“
„Ne postavljaj glupa pitanja.“
A baš ta pitanja su početak razmišljanja.
Kada dete pita zašto se nebo plavi, zašto se led topi, zašto avion leti, zašto se ljudi razbole, zašto se lopta odbija, to nije dosadno zapitkivanje. To je prilika da se razvija razmišljanje.
Ne morate uvek znati tačan odgovor. Dovoljno je reći:
„Odlično pitanje. Hajde da zajedno razmislimo.“
„Šta ti misliš, zašto se to dešava?“
„Kako bismo mogli to da proverimo?“
Tako dete uči da pitanje nije znak neznanja, već početak učenja.
Razgovor je moćniji nego što izgleda
Roditelji često misle da dete razvija intelekt samo kada sedi za knjigom. Ali običan razgovor može imati veliki uticaj.
Na primer, dok se vozite kolima, možete pitati:
„Koliko nam treba vremena ako vozimo 60 kilometara na sat?“
„Zašto auto troši više goriva kada se brzo vozi?“
„Zašto moramo da držimo rastojanje?“
Dok kuvate:
„Zašto voda ključa?“
„Zašto se testo širi?“
„Šta bi se desilo da stavimo duplo više šećera?“
Dok kupujete:
„Šta je povoljnije: veće pakovanje ili dva manja?“
„Koliki je popust ako je cena smanjena za 20%?“
„Kako da procenimo da li nam se nešto stvarno isplati?“
Ovakva pitanja ne liče na klasično učenje, ali razvijaju logiku, procenu, pažnju i povezivanje sa stvarnim životom.
Ne dajte odmah gotov odgovor
Jedna od najčešćih grešaka odraslih jeste da detetu odmah daju rešenje. Naravno, lakše je reći odgovor i završiti posao. Ali tako dete ne vežba razmišljanje.
Ako dete pita:
„Kako se radi ovaj zadatak?“
Nemojte odmah reći ceo postupak. Bolje pitajte:
„Šta prvo znamo?“
„Šta se traži?“
„Da li imaš sličan primer u svesci?“
„Koji deo ti je jasan?“
„Šta bi pokušao prvo?“
Na taj način dete ne dobija samo rešenje, već uči kako da do rešenja dođe.
Isto važi i za svakodnevne situacije.
Ako dete ne može da pronađe majicu, nemojte odmah reći gde je. Pitajte:
„Gde bi prvo trebalo da pogledaš?“
„Gde si je poslednji put ostavio?“
„Kako možeš da proveriš?“
Možda deluje sitno, ali to su male vežbe samostalnog razmišljanja.
Greška nije katastrofa, već alat za učenje
Deca koja se plaše greške često ne koriste svoj potencijal. Ona radije ćute nego da pogreše. Ne pokušavaju teže zadatke jer se plaše da neće uspeti. Govore „ne znam“ i pre nego što razmisle.
Ako želimo da razvijamo intelektualne sposobnosti, moramo promeniti odnos prema grešci.
Umesto:
„Kako si ovo pogrešio?“
recite:
„Hajde da vidimo gde je nastala greška.“
Umesto:
„Opet nisi pazio.“
recite:
„Koji korak treba sledeći put pažljivije proveriti?“
Umesto:
„Ovo je netačno.“
recite:
„Dobro je što si pokušao. Sada da vidimo kako može bolje.“
Dete koje se ne plaši greške slobodnije razmišlja. A dete koje slobodnije razmišlja lakše napreduje.
Čitanje razvija mnogo više od rečnika
Čitanje je jedan od najboljih načina za razvoj intelektualnih sposobnosti. Ali ne mislim samo na školske lektire. Dete treba da čita i ono što ga zanima: enciklopedije, stripove, zanimljivosti, kratke priče, biografije, naučne tekstove za decu, sportske članke, knjige o životinjama, svemiru, tehnologiji ili istoriji.
Važno je da dete ima kontakt sa tekstom.
Posle čitanja nemojte odmah praviti ispitivanje. Bolje pitajte:
„Šta ti je bilo najzanimljivije?“
„Šta te je iznenadilo?“
„Da li bi ti uradio isto kao taj lik?“
„Šta misliš, zašto se to dogodilo?“
Na taj način dete ne čita samo da bi prepričalo, već da bi razmišljalo.
Ako dete ne voli da čita, počnite od kraćih tekstova. Bolje je da pročita jednu stranu sa interesovanjem nego deset strana uz svađu.
Pamćenje se vežba razumevanjem
Neka deca imaju utisak da loše pamte. Ali često problem nije u pamćenju, već u načinu učenja.
Ako dete samo pročita lekciju tri puta, može imati osećaj da je učilo, ali znanje brzo nestane. Mnogo bolje pamti kada:
razume ono što uči,
poveže sa primerom,
prepriča svojim rečima,
nacrta šemu,
napravi pitanja,
objasni nekome drugome.
Na primer, ako dete uči o kruženju vode u prirodi, neka ne ponavlja samo definiciju. Pitajte ga:
„Šta se desi sa baricom posle kiše?“
„Kako voda iz mora može da dospe u oblak?“
„Zašto pada kiša?“
Kada dete poveže lekciju sa stvarnim svetom, pamćenje postaje prirodnije.
Učite dete da objašnjava
Jedna od najboljih vežbi za razvoj razmišljanja jeste objašnjavanje. Kada dete treba nešto da objasni drugome, ono mora da sredi svoje misli.
Možete uvesti jednostavnu igru:
„Ti budi nastavnik, ja sam učenik.“
Dete treba da objasni lekciju, zadatak ili pojam tako da ga roditelj razume.
Na primer:
„Objasni mi šta je gustina.“
„Objasni mi zašto se dan i noć smenjuju.“
„Objasni mi zašto se razlomci sabiraju baš tako.“
„Objasni mi šta se desilo u toj istorijskoj lekciji.“
Ako dete ume da objasni jednostavno, znači da stvarno razume. Ako se zbuni, to nije razlog za kritiku, već znak gde treba još raditi.
Logika se razvija kroz pitanja
Logičko razmišljanje ne razvija se tako što dete samo sluša objašnjenja. Razvija se kada mora da poveže činjenice.
Koristite pitanja kao što su:
„Zašto misliš da je to tačno?“
„Kako si došao do tog zaključka?“
„Šta bi se desilo kada bismo promenili jedan uslov?“
„Da li ovaj rezultat ima smisla?“
„Postoji li drugi način?“
Primer iz matematike:
Ako dete dobije rezultat da jedna sveska košta 800 dinara, pitajte:
„Da li ti to deluje realno?“
Dete tada uči da rezultat ne prihvata slepo, već da ga proveri zdravim razumom.
Primer iz svakodnevnog života:
Ako dete kaže: „Svi imaju bolji telefon od mene“, pitajte:
„Da li baš svi?“
„Koliko dece iz odeljenja stvarno znaš?“
„Da li je to činjenica ili osećaj?“
I to je razvoj mišljenja.
Kreativnost je deo intelektualnog razvoja
Neka deca nisu najbolja u klasičnom učenju, ali imaju odlične ideje. Vole da crtaju, prave, izmišljaju, sklapaju, snimaju, pišu, grade, popravljaju ili smišljaju drugačija rešenja.
To ne treba posmatrati kao gubljenje vremena. Kreativnost je važan deo intelektualnog potencijala.
Detetu treba dati priliku da:
nacrta ono što uči,
napravi model,
osmisli plakat,
sastavi kratku priču,
napravi mapu uma,
snimi kratko objašnjenje,
pronađe neobičan primer.
Na primer, ako dete uči Sunčev sistem, može nacrtati planete ili napraviti model. Ako uči istoriju, može napraviti vremensku liniju. Ako uči fiziku, može osmisliti mali ogled.
Kada dete aktivno stvara, ono dublje razume.
Koncentracija se ne razvija u haosu
Dete teško može da razvija intelektualne sposobnosti ako stalno uči uz telefon, televizor, poruke, buku i prekide.
Naravno, ne treba praviti sterilne uslove. Ali osnovni mir je važan.
Za vreme učenja:
telefon neka ne bude na stolu,
televizor neka bude isključen,
sto neka bude koliko-toliko sređen,
zadatak neka bude jasan,
vreme učenja neka bude ograničeno.
Detetu koje teško održava pažnju možete reći:
„Sada radimo samo 15 minuta. Samo ovaj jedan zadatak.“
Kratak i jasan zadatak je mnogo bolji od rečenice:
„Sedi i uči dok sve ne završiš.“
San je saveznik pamćenja
Roditelji često traže dodatne vežbe, knjige i metode, a zaborave jednu osnovnu stvar: dete mora da spava.
Umorno dete slabije pamti, teže se koncentriše, brže se nervira i lakše odustaje. Nema tog saveta koji može potpuno da nadoknadi hroničan umor.
Ako dete uči do kasno, a ujutru jedva ustaje, njegov mozak nema dovoljno vremena da obradi informacije.
Zato je važno:
da dete ne uči najteže gradivo pred samo spavanje,
da telefon ne koristi do kasno u noć,
da ima približno ustaljeno vreme odlaska u krevet,
da se pred spavanje smiri, a ne dodatno uzbudi ekranima.
Dobar san nije lenjost. To je deo učenja.
Telefon može da pomogne, ali češće odmaže
Telefon sam po sebi nije neprijatelj. Na njemu dete može pogledati objašnjenje, rešiti kviz, poslušati lekciju ili pronaći koristan primer. Ali problem nastaje kada telefon stalno prekida pažnju.
Jedna poruka, pa jedan video, pa jedno obaveštenje, pa „samo malo“ igrica — i dete izgubi tok misli.
Zato je dobro napraviti dogovor:
tokom učenja telefon je van stola,
koristi se samo ako je potreban za konkretan zadatak,
posle završenog učenja može pauza,
pred spavanje se ekran smanjuje.
Važno je ne pretvoriti sve u rat oko telefona. Bolje je objasniti:
„Ne sklanjamo telefon zato što ti ne verujem, nego zato što je svima teško da misle kada ih nešto stalno prekida.“
Pohvalite način razmišljanja, ne samo ocenu
Ako dete pohvaljujemo samo kada dobije peticu, ono može pomisliti da vredi samo kada je rezultat savršen. To stvara pritisak.
Mnogo je bolje pohvaliti konkretan postupak:
„Dopada mi se što si pokušao na drugi način.“
„Dobro je što si proverio rezultat.“
„Sviđa mi se što si postavio pitanje.“
„Nisi odustao, iako je bilo teško.“
„Lepo si objasnio svojim rečima.“
Takva pohvala razvija samopouzdanje i upornost.
Dete tada ne uči samo zbog ocene, već počinje da ceni trud i razmišljanje.
Ne poredite dete sa drugima
Poređenje sa drugom decom retko donosi dobar rezultat.
Rečenice kao:
„Vidi kako tvoj brat može.“
„Marija stalno ima petice.“
„Svi su bolji od tebe.“
mogu da naprave otpor, stid ili osećaj manje vrednosti.
Mnogo je bolje porediti dete sa njim samim:
„Ovo ti je bolje nego prošli put.“
„Ranije si odustajao posle pet minuta, sada si radio dvadeset.“
„Vidiš da napreduješ kada kreneš na vreme.“
Takvo poređenje gradi osećaj napretka.
Praktične vežbe za razvoj intelektualnih potencijala
Evo nekoliko jednostavnih vežbi koje roditelji mogu koristiti kod kuće.
1. Pitanje dana
Svaki dan postavite detetu jedno pitanje koje traži razmišljanje.
Na primer:
„Zašto se ogledalo zamagli u kupatilu?“
„Zašto ptice mogu da lete?“
„Kako znaš da je neki proizvod povoljniji?“
„Zašto je važno proveriti informaciju?“
Nije važno da odgovor bude savršen. Važno je da dete misli.
2. Objasni mi za minut
Dete treba za jedan minut da objasni pojam koji je učilo.
Na primer:
„Objasni mi šta je razlomak.“
„Objasni mi šta je sila.“
„Objasni mi zašto biljke trebaju svetlost.“
Ova vežba razvija razumevanje i izražavanje.
3. Pronađi grešku
Dajte detetu urađen zadatak sa jednom namernom greškom. Neka pronađe gde je greška.
Ovo je odlična vežba za pažnju i logiku.
4. Tri ključne reči
Posle lekcije dete treba da napiše tri najvažnije reči i objasni zašto su važne.
Tako uči da izdvaja bitno.
5. Šta bi bilo kad bi bilo?
Postavljajte pitanja koja traže zamišljanje posledica.
„Šta bi bilo kada ne bi bilo gravitacije?“
„Šta bi bilo kada bismo ukinuli domaće zadatke?“
„Šta bi bilo kada bi svi ljudi prestali da čitaju?“
Ovakva pitanja razvijaju kreativno i kritičko mišljenje.
6. Poveži sa životom
Za svaku lekciju dete treba da pronađe jedan primer iz stvarnog života.
Ako uči procente — popust u prodavnici.
Ako uči brzinu — vožnja automobilom.
Ako uči isparavanje — sušenje veša.
Ako uči istoriju — posledice događaja koje osećamo danas.
Dete treba da oseti da može da napreduje
Najvažnije je da dete ne poveruje da su njegove sposobnosti zauvek određene.
Rečenice poput:
„Ja nisam za matematiku.“
„Ja nemam pamćenje.“
„Ja sam glup za školu.“
treba pažljivo zaustaviti.
Možete reći:
„Možda ti sada ide teško, ali to ne znači da ne možeš da naučiš.“
„Nisi još pronašao pravi način.“
„Hajde da probamo drugačije.“
„Napredak se pravi vežbanjem, ne odustajanjem.“
Dete koje veruje da može da napreduje ima mnogo veće šanse da stvarno napreduje.
Kada treba potražiti dodatnu podršku?
Roditelj može mnogo, ali ne mora sve sam. Ako dete duže vreme ima velike teškoće sa učenjem, pažnjom, razumevanjem, strahom od škole ili stalnim neuspehom, korisno je potražiti pomoć.
To može biti nastavnik, pedagog, psiholog, defektolog, logoped ili stručna edukativna podrška, u zavisnosti od problema.
Pomoć nije znak da je dete neuspešno. Pomoć znači da se problem ne gura pod tepih.
Nekada je detetu dovoljno nekoliko dobrih objašnjenja. Nekada mu treba bolji plan. Nekada mu treba više samopouzdanja. A nekada je važno uključiti stručnjaka.
Za kraj
Poboljšanje intelektualnih potencijala dece ne postiže se pritiskom, poređenjem i stalnim kritikama. Dete se razvija kada ima priliku da pita, greši, objašnjava, povezuje, istražuje i pokušava ponovo.
Roditelj ne mora da bude savršen nastavnik. Dovoljno je da bude prisutan, strpljiv i radoznao zajedno sa detetom.
Svako dete može da napreduje. Neko brže, neko sporije. Neko kroz knjigu, neko kroz razgovor, neko kroz praktičan rad, neko kroz crtež, igru ili primer iz života.
Najvažnije je da dete ne dobije poruku: „Ti ne možeš.“
Već poruku: „Možeš da napreduješ, samo treba da pronađemo način koji tebi odgovara.“
Kada dete nauči da misli, pita, povezuje i ne odustaje, tada se ne razvija samo za školu. Razvija se za život.
