Svaki roditelj želi da njegovo dete bude uspešno u školi. Ali uspeh u školi nije samo pitanje inteligencije. Nije čak ni samo pitanje toga koliko dete „sedi nad knjigom“. Mnogo češće uspeh zavisi od navika, organizacije, načina učenja, samopouzdanja i podrške koju dete ima kod kuće.
Neka deca lako pamte, ali ne umeju da se organizuju. Neka razumeju gradivo, ali se uplaše na kontrolnom. Neka imaju odlične ideje, ali ih mrzi da pišu. Neka stvarno žele bolji uspeh, ali ne znaju odakle da počnu.
Zato pitanje nije samo: „Kako naterati dete da više uči?“
Mnogo je važnije pitanje: „Kako pomoći detetu da uči pametnije, mirnije i redovnije?“
U ovom tekstu nalaze se konkretni saveti koje roditelji mogu odmah da primene kod kuće.
Prvo otkrijte šta je stvarni problem
Kada dete ima slabije ocene, roditelji često odmah pomisle: „Ne uči dovoljno.“ Ponekad je to tačno, ali nije uvek.
Slabiji uspeh može nastati iz više razloga:
dete ne razume gradivo,
uči napamet bez razumevanja,
nema radne navike,
ne ume da rasporedi vreme,
previše koristi telefon,
plaši se kontrolnih zadataka,
ne zna da izdvoji važno od nevažnog,
odlaže učenje do poslednjeg trenutka,
brzo odustaje kada naiđe na težak zadatak.
Zato pre grdnje treba pokušati da se vidi šta se stvarno dešava.
Umesto pitanja:
„Zašto nisi učio?“
Bolje je pitati:
„Šta ti je ovde najteže?“
„Da li ne razumeš lekciju ili ne znaš kako da je naučiš?“
„Da li ti je problem početak, koncentracija ili samo gradivo?“
Ovakva pitanja ne znače da dete oslobađamo odgovornosti. Ona nam pomažu da pogodimo pravi problem.
Uspeh ne počinje dan pred kontrolni
Jedna od najvećih grešaka je učenje samo kada se najavi kontrolni zadatak. Tada dete pokušava za jedno popodne da savlada ono što se skupljalo dve ili tri nedelje.
Mnogo bolji način je kratko, ali redovno učenje.
Na primer, posle svakog školskog dana dete može da izdvoji 20 minuta za ponavljanje. To ne mora da bude veliko učenje. Dovoljno je da pogleda šta je toga dana rađeno i da odgovori na tri pitanja:
Šta smo danas učili?
Šta mi je jasno?
Šta mi nije jasno?
Ako dete svakog dana malo ponovi, pred kontrolni neće imati osećaj da kreće od nule.
Primer:
Ako učenik iz fizike danas uči brzinu, ne mora odmah da rešava deset zadataka. Dovoljno je da zna:
šta je brzina,
koja je oznaka,
koja je formula,
koje su jedinice,
jedan jednostavan primer.
To kratko ponavljanje pravi veliku razliku.
Napravite mali, realan plan učenja
Deca često ne vole planove zato što ih roditelji naprave prevelikim. Ako detetu kažete: „Danas moraš da naučiš biologiju, istoriju i matematiku“, ono se često blokira pre nego što počne.
Plan mora biti konkretan i ostvariv.
Loš plan izgleda ovako:
„Uči matematiku.“
Bolji plan izgleda ovako:
„Od 17:00 do 17:25 uradi pet zadataka iz jednačina. Posle toga napravi pauzu.“
Loš plan:
„Spremi geografiju.“
Bolji plan:
„Pročitaj lekciju, podvuci pet najvažnijih pojmova i pokušaj da ih objasniš svojim rečima.“
Deci mnogo više pomaže kada znaju tačno šta treba da urade. Velika obaveza tada postaje manji zadatak.
Učenje treba početi od lakšeg dela
Mnogi roditelji misle da dete prvo treba da radi najteže. Nekada je to dobro, ali kod dece koja nemaju motivaciju često je bolje krenuti od nečega lakšeg.
Zašto?
Zato što dete na početku treba da oseti: „Mogu ja ovo.“
Ako odmah krene od najtežeg zadatka, brzo će reći: „Ja ovo ne znam“ i odustaće.
Na primer, ako dete ima pet zadataka iz matematike, neka prvo uradi onaj koji liči na primer iz sveske. Kada uspe, lakše će preći na teži.
Ako uči istoriju, neka prvo pročita kraći deo lekcije, pa tek onda duži.
Ako uči fiziku, neka prvo napiše poznate podatke i formulu, pa tek onda računa.
Mali uspeh na početku često pokrene dete bolje nego dugačko objašnjavanje.
Naučite dete da ne čita lekciju „kao roman“
Mnoga deca kažu da su učila zato što su pročitala lekciju tri puta. Ali čitanje nije isto što i učenje.
Dete može da pročita celu lekciju, a da posle pet minuta ne zna da kaže šta je najvažnije.
Bolji način je aktivno učenje.
To znači da dete tokom učenja treba nešto da radi:
podvlači ključne reči,
piše kratke beleške,
pravi pitanja,
prepričava svojim rečima,
crta šemu,
povezuje pojmove,
objašnjava primer.
Primer:
Ako dete uči biologiju o disanju, ne treba samo da pročita tekst. Neka napiše:
Šta je disanje?
Koji organi učestvuju?
Šta ulazi u telo?
Šta izlazi iz tela?
Zašto je kiseonik važan?
Kada dete napravi ovakva pitanja, ono već počinje da razmišlja.
„Objasni mi kao da ja ne znam ništa“
Jedna od najboljih provera znanja jeste objašnjavanje.
Kada dete kaže: „Znam“, roditelj može mirno da odgovori:
„Odlično, objasni mi to kao da ja prvi put čujem.“
Ako dete ume da objasni jednostavno, onda zaista razume. Ako stalno gleda u knjigu, preskače delove ili govori: „Znam, ali ne znam da kažem“, to obično znači da znanje nije dovoljno sigurno.
Primer iz fizike:
Dete kaže da zna Njutnov zakon. Roditelj može da pita:
„Možeš li da mi objasniš zašto putnik poleti napred kada autobus naglo zakoči?“
Ako dete poveže zakon sa svakodnevnim primerom, znanje je mnogo kvalitetnije nego kada samo ponovi definiciju.
Telefon mora imati jasna pravila
Ne možemo pričati o boljem uspehu u školi, a da ne pomenemo telefon. Kod mnoge dece telefon nije samo zabava, već glavni kradljivac pažnje.
Problem nije samo u tome što dete provede mnogo vremena na telefonu. Problem je što telefon stalno prekida koncentraciju.
Dete krene da uči, stigne poruka. Pogleda poruku. Vrati se na lekciju. Posle dva minuta opet obaveštenje. Zatim kratko pogleda video. Onda zaboravi gde je stalo.
Tako učenje koje bi trajalo 30 minuta traje dva sata, a rezultat je slab.
Praktično pravilo:
Tokom učenja telefon ne treba da bude na stolu. Najbolje je da bude u drugoj prostoriji ili makar utišan i okrenut ekranom nadole.
Možete reći:
„Telefon sklanjamo dok učiš ne zato što ti ne verujem, nego zato što svima smeta kada pokušavaju da se koncentrišu.“
Ovo zvuči mnogo bolje nego:
„Ti si stalno na telefonu, ništa od tebe neće biti.“
Pauze su važne, ali moraju biti pametne
Dete ne može kvalitetno da uči satima bez pauze. Ali pauza ne treba da se pretvori u sat vremena telefona.
Dobar ritam može biti:
25 minuta učenja,
5 minuta pauze,
još 25 minuta učenja,
10 minuta duže pauze.
Za mlađu decu može i kraće:
15 minuta učenja,
5 minuta pauze.
Tokom pauze je bolje da dete ustane, popije vodu, protegne se ili prošeta po sobi. Ako odmah uzme telefon, često se teško vraća učenju.
Radni prostor ne mora biti savršen, ali mora biti miran
Detetu nije potrebna luksuzna radna soba. Ali mu je potrebno mesto gde zna da se uči.
To može biti radni sto, deo trpezarijskog stola ili mali kutak u sobi. Važno je da tu nema previše stvari koje odvlače pažnju.
Na stolu treba da bude samo ono što je potrebno za trenutni predmet:
knjiga,
sveska,
olovka,
gumica,
lenjir ili kalkulator ako treba.
Ako dete uči matematiku, na stolu ne treba da budu igračke, telefon, grickalice, pet otvorenih knjiga i tablet sa uključenim videom.
Manje nereda često znači manje unutrašnjeg haosa.
Ne učite umesto deteta
Roditelji često iz najbolje namere počnu da rade previše. Objašnjavaju, podvlače, pišu sastave, rešavaju zadatke, proveravaju svaku rečenicu. Kratkoročno, dete možda dobije bolju ocenu. Dugoročno, postaje zavisno od pomoći.
Cilj nije da roditelj završi posao umesto deteta. Cilj je da dete nauči kako da samo radi.
Umesto da kažete rešenje, pitajte:
„Šta prvo znamo?“
„Šta se traži?“
„Koji deo zadatka ti je poznat?“
„Gde imaš sličan primer u svesci?“
„Šta bi pokušao prvo?“
Tako dete uči postupak razmišljanja.
Ocena nije jedini pokazatelj napretka
Naravno da su ocene važne. Ali ako gledamo samo ocenu, možemo propustiti napredak koji se dešava pre nego što se vidi u dnevniku.
Napredak je i kada dete:
počne ranije da uči,
samo otvori knjigu,
traži pomoć pre kontrolnog,
uradi domaći bez podsećanja,
ne odustane odmah od težeg zadatka,
ispravi grešku,
bolje organizuje svesku,
smirenije odgovara.
Ako dete ranije nije učilo ništa, a sada uči 20 minuta dnevno, to je napredak. Možda ocena neće odmah skočiti sa dvojke na peticu, ali se pravi temelj.
Pohvalite trud, ne samo rezultat
Ako dete čuje pohvalu samo kada dobije peticu, može početi da misli da vredi samo kada je najbolje. To stvara pritisak.
Mnogo je korisnije hvaliti konkretan trud.
Na primer:
„Sviđa mi se što si danas počeo na vreme.“
„Vidim da si se potrudio oko zadataka.“
„Dobro je što si pitao kada ti nije bilo jasno.“
„Danas nisi odustao, iako je bilo teško.“
„Ovo je bolje nego prošli put.“
Takva pohvala pokazuje detetu šta treba da ponovi.
Ne pravite od svake ocene porodičnu dramu
Slaba ocena nije prijatna, ali nije ni kraj sveta. Ako svaka trojka ili dvojka postane velika drama, dete može početi da krije ocene, laže ili razvije strah od škole.
Bolje je reagovati smireno:
„Dobro, hajde da vidimo šta se desilo.“
„Koji deo nisi znao?“
„Da li je problem bio znanje, trema ili brzina?“
„Šta možemo drugačije sledeći put?“
To ne znači da slaba ocena nije važna. Znači da je koristimo kao informaciju, a ne kao razlog za ponižavanje.
Pomozite detetu da nauči iz greške
Kontrolni zadatak ne treba da se završi onog trenutka kada dete dobije ocenu. Najvažniji deo dolazi posle: analiza grešaka.
Ako je dete dobilo slabiju ocenu, neka pogleda:
koje zadatke nije znalo,
gde je pogrešilo iz nepažnje,
šta nije razumelo,
šta treba ponoviti,
koji tip pitanja se ponavlja.
Primer:
Ako dete iz matematike stalno greši u tekstualnim zadacima, možda ne zna da prevede tekst u matematički postupak.
Ako iz fizike zna formulu, ali greši u jedinicama, treba vežbati pretvaranje jedinica.
Ako iz istorije zna događaje, ali ne zna da ih poveže, treba vežbati uzroke i posledice.
Greška je putokaz.
Dete mora da zna šta se od njega očekuje
Neka deca ne rade obaveze zato što nemaju jasnu strukturu. Roditelj kaže: „Uči“, a dete ne zna koliko, šta i do kada.
Bolje je napraviti dogovor.
Na primer:
Radnim danima učenje počinje u 17:00.
Prvo se radi domaći.
Zatim se ponavlja ono što je najavljeno.
Telefon se koristi posle završenog učenja.
Nedelja uveče je kratka priprema za narednu sedmicu.
Deca se često bune protiv pravila, ali im ona zapravo daju sigurnost. Kada znaju raspored, manje pregovaraju svaki dan iz početka.
San, hrana i kretanje utiču na ocene
Uspeh u školi nije odvojen od svakodnevnog života.
Dete koje kasno leže, preskače doručak, malo se kreće i stalno je na telefonu imaće slabiju pažnju, čak i ako je pametno.
Važne male promene:
ranije spavanje,
manje ekrana pred spavanje,
doručak pre škole,
voda umesto mnogo sokova,
šetnja ili sport,
kraći odmori bez telefona.
Nekada dete ne deluje lenjo zato što ne želi da uči, već zato što je hronično umorno.
Kada roditelj treba da se uključi više?
Roditelj treba pažljivo da prati situaciju ako dete:
stalno izbegava školu,
plače zbog učenja,
ima veliki strah od kontrolnih,
svakodnevno laže o obavezama,
ne razume osnovno gradivo,
ne može da se koncentriše ni kratko vreme,
ima nagli pad ocena,
potpuno izgubi motivaciju.
Tada nije dovoljno samo reći: „Moraš više da učiš.“ Potrebno je razgovarati sa detetom, razrednim starešinom, predmetnim nastavnikom, pedagogom ili potražiti dodatnu stručnu pomoć.
Važno je reagovati na vreme, dok problem nije postao mnogo veći.
Primer jednog jednostavnog popodnevnog rasporeda
Evo kako može da izgleda jedan realan školski dan kod kuće:
15:00–15:30 ručak i odmor
15:30–16:00 slobodno vreme
16:00–16:25 domaći iz jednog predmeta
16:25–16:35 pauza
16:35–17:00 ponavljanje gradiva za sutra
17:00–17:10 kratka provera: šta je završeno, šta ostaje
posle toga trening, igra, odmor, telefon, druženje
Naravno, raspored se prilagođava uzrastu, smeni u školi i obavezama. Poenta nije da dan bude vojnički uređen, već da dete ima ritam.
Najvažnije pitanje: šta možemo bolje sledeći put?
Kada nešto ne ide dobro, lako je upasti u kritiku. Ali kritika sama po sebi retko menja navike.
Mnogo je korisnije završiti razgovor pitanjem:
„Šta možemo bolje sledeći put?“
Ne:
„Vidiš da si opet sve upropastio.“
Nego:
„Dobro, sada znamo da učenje noć pred kontrolni nije dovoljno. Hajde sledeći put da počnemo tri dana ranije.“
Ne:
„Ti nikad ne paziš.“
Nego:
„Vidim da si znao postupak, ali si pogrešio znak. Sledeći put ćemo poslednjih pet minuta ostaviti za proveru.“
Ovakav pristup dete uči odgovornosti bez rušenja samopouzdanja.
Za kraj
Bolji uspeh u školi ne dolazi preko noći. On se gradi kroz male svakodnevne navike: redovno učenje, bolju organizaciju, manje odlaganja, pametnije korišćenje telefona, kvalitetan san i podršku roditelja.
Detetu ne treba samo reći: „Uči više.“
Treba mu pomoći da nauči kako da uči.
Nekada je dovoljno promeniti način rada. Nekada treba napraviti bolji raspored. Nekada treba smanjiti pritisak. Nekada treba više razgovora, a manje vike. A nekada je potrebna dodatna pomoć.
Najvažnije je da dete ne stekne osećaj da je samo u problemu. Kada roditelj ostane miran, konkretan i dosledan, dete mnogo lakše razvija navike koje vode ka boljem uspehu.
Uspeh u školi nije samo bolja ocena u dnevniku. Uspeh je i kada dete postane odgovornije, sigurnije, upornije i spremnije da uči iz svojih grešaka.
