Mnogi roditelji se prepoznaju u ovoj situaciji.
Dete sedi za knjigom. Provede sat vremena nad lekcijom. Kaže da je učilo. Možda je čak i podvlačilo, prepisivalo, čitalo naglas, gledalo u svesku. Roditelj ga posle toga pita:
„Hajde, objasni mi šta si naučio.“
A dete zastane.
Krene jednu rečenicu, pa stane. Pogleda u knjigu. Kaže:
„Znam, ali ne znam da objasnim.“
„To je ono… znaš…“
„Nastavnica neće tako da pita.“
„Ja sam učio, ali ne mogu sad da se setim.“
„Ne znam kako da kažem.“
Roditelj se tada često iznervira. Pomisli da dete nije ni učilo. Dete se naljuti, jer ima osećaj da jeste učilo. I tako nastane svađa u kojoj se svi osećaju loše, a problem ostane isti.
Istina je da dete nekada zaista provede vreme nad knjigom, ali ne nauči onako kako treba. Ne zato što je lenjo ili nesposobno, već zato što ne zna razliku između čitanja, prepoznavanja i stvarnog razumevanja.
Učenje nije isto što i čitanje
Prva velika greška je kada dete misli da je naučilo zato što je pročitalo lekciju nekoliko puta.
Čitanje je samo početak. Ono može pomoći da se dete upozna sa gradivom, ali samo čitanje nije dovoljno da bi znalo da objasni.
Dete dok čita često ima osećaj: „Ovo mi je poznato.“
Ali kada zatvori knjigu, shvati da ne ume samo da kaže isto to.
To se dešava zato što je dete tokom čitanja imalo tekst ispred sebe. Knjiga mu je pomagala. Rečenice su bile već složene. Redosled je bio dat. Ali kada treba samo da objasni, mora iz glave da izvuče pojmove, poveže ih i kaže svojim rečima.
Tu se vidi da li je znanje stvarno.
Primer:
Dete pročita lekciju iz biologije o disanju i kaže da zna. Ali kada ga pitate:
„Zašto je kiseonik važan za telo?“
ono ne ume da odgovori. Zna da je kiseonik pomenut u lekciji, ali ne razume dovoljno njegovu ulogu.
To znači da je dete tekst prepoznalo, ali ga nije obradilo.
„Znam, ali ne znam da objasnim“ često znači: ne znam dovoljno dobro
Ova rečenica ne mora da znači da dete baš ništa ne zna. Ali najčešće znači da znanje nije dovoljno sigurno.
Kada nešto zaista razumemo, možemo to da objasnimo jednostavnim rečima. Možda ne savršeno, možda ne kao nastavnik, ali možemo da kažemo suštinu.
Ako dete stalno govori: „Znam, ali ne znam da kažem“, moguće je da:
nije razumelo pojmove,
naučilo je delove napamet,
ne zna šta je najvažnije,
nema redosled u glavi,
plaši se da ne pogreši,
nije vežbalo usmeno objašnjavanje,
previše se oslanja na rečenice iz knjige.
Roditelj tada ne treba odmah da kaže:
„Pa onda ne znaš ništa.“
Mnogo bolje je reći:
„Dobro, hajde da vidimo šta znaš, pa ćemo zajedno složiti objašnjenje.“
To smiruje dete i otvara prostor za učenje.
Problem broj jedan: dete uči napamet
Mnoga deca pokušavaju da zapamte tekst tačno onako kako piše u knjizi. To naročito rade iz predmeta gde ima mnogo definicija, podele, datuma ili objašnjenja.
Na prvi pogled to izgleda kao učenje. Dete ponavlja rečenice, možda ih čak i zna delimično. Ali čim se pitanje postavi malo drugačije, ono se zbuni.
Na primer, dete nauči definiciju:
„Gustina tela jednaka je količniku mase i zapremine tela.“
Ali ako ga pitate:
„Zašto je komad gvožđa teži od komada stiropora iste veličine?“
dete ne zna da poveže pojam gustine sa primerom iz života.
To znači da je definicija naučena, ali pojam nije dovoljno razumljen.
Zato je važno da dete posle svake definicije pita sebe:
„Šta ovo stvarno znači?“
„Mogu li da dam primer?“
„Kako bih ovo objasnio mlađem detetu?“
Ako to ne može, treba se vratiti na razumevanje, a ne samo ponavljati istu rečenicu.
Problem broj dva: dete ne izdvaja bitno
Neka deca čitaju lekciju od početka do kraja i sve im deluje jednako važno. Podvuku skoro celu stranu. Kada treba da odgovore, ne znaju odakle da počnu.
To je čest problem. Dete vidi mnogo informacija, ali ne pravi red među njima.
Zato treba da nauči da posle svakog dela lekcije izdvoji:
glavni pojam,
dve do tri važne informacije,
jedan primer,
jedno moguće pitanje.
Na primer, ako uči lekciju iz istorije, ne treba samo da pamti sve rečenice. Treba da zna:
Koji događaj je važan?
Kada se desio?
Ko je učestvovao?
Zašto se desio?
Koje su posledice?
Kada dete ovako uredi gradivo, mnogo lakše ga objašnjava.
Problem broj tri: dete ne povezuje pojmove
U školi se često uči deo po deo. Jedna lekcija danas, druga sutra, treća sledeće nedelje. Ali znanje postaje pravo tek kada dete poveže pojmove.
Ako uči samo izdvojene rečenice, teško će objasniti širu sliku.
Primer iz geografije:
Dete zna šta je klima. Zna šta je reljef. Zna šta su reke. Ali ne ume da objasni kako reljef i klima utiču na život ljudi u nekom kraju.
Primer iz fizike:
Dete zna formulu za brzinu. Zna da je put oznaka s, vreme t, brzina v. Ali ne ume da objasni zašto za isti put manja brzina znači duže vreme putovanja.
Zato roditelj može da postavlja pitanja koja povezuju:
„Kako je ovo povezano sa prethodnom lekcijom?“
„Zašto je ovo važno?“
„Gde to vidiš u životu?“
„Šta bi se promenilo da jedan uslov bude drugačiji?“
Ovakva pitanja teraju dete da razmišlja, a ne samo da ponavlja.
Problem broj četiri: dete se plaši da ne pogreši
Neka deca znaju više nego što pokažu, ali se ukoče kada treba da objasne. Boje se da će pogrešiti, da će ih roditelj prekinuti, da će ispasti smešna ili da će dobiti kritiku.
Takvo dete često govori:
„Ne znam.“
„Ne mogu.“
„Pitaj me iz knjige.“
„Neću da odgovaram.“
Kod ovakve dece nije dovoljno samo tražiti objašnjenje. Treba napraviti atmosferu u kojoj smeju da pokušaju.
Umesto:
„Ajde, reci već jednom.“
bolje je:
„Ne mora savršeno. Kreni kako znaš, pa ćemo popraviti.“
Umesto:
„Pogrešno!“
bolje je:
„Dobro, ovaj deo si uhvatio. Hajde sada da vidimo šta nedostaje.“
Ako roditelj prekida dete posle svake rečenice, dete će sve manje želeti da objašnjava. Bolje je pustiti ga da prvo kaže do kraja, pa onda zajedno ispraviti.
Kako dete treba da uči da bi umelo da objasni?
Najvažnije pravilo je jednostavno:
Posle čitanja knjiga se zatvara.
Tek tada počinje pravo učenje.
Evo jednog praktičnog postupka.
1. Pročitaj manji deo lekcije
Ne celu lekciju odjednom. Samo jedan podnaslov ili jedan kraći deo.
2. Izdvoj tri ključne reči
Dete treba da napiše tri najvažnije reči iz tog dela.
Na primer, za lekciju o trenju:
trenje, podloga, kretanje
3. Objasni svojim rečima
Dete zatvori knjigu i kaže:
„U ovom delu se govori o…“
Ne mora odmah savršeno. Važno je da pokuša bez gledanja.
4. Daj primer
Svaki pojam treba povezati sa primerom.
Za trenje:
„Trenje osećamo kada guramo kutiju po podu. Teže se kreće ako je pod hrapav.“
5. Proveri šta nedostaje
Tek sada dete ponovo otvara knjigu i proverava šta je zaboravilo.
Ovo je mnogo bolje od čitanja iste lekcije pet puta.
Najbolja provera: „Objasni mi kao da imam deset godina“
Kada dete nešto objašnjava jednostavno, tada se vidi da li razume.
Roditelj može reći:
„Objasni mi ovo kao da ja prvi put čujem.“
„Objasni mi tako da razume mlađi brat.“
„Objasni mi bez rečenica iz knjige.“
Primer:
Umesto da dete kaže:
„Fotosinteza je proces u kome biljke stvaraju hranu.“
može da objasni:
„Biljka pomoću svetlosti, vode i ugljen-dioksida pravi sebi hranu. Zato joj je potrebna svetlost.“
Ovo drugo pokazuje razumevanje.
Šta roditelj može da pita posle učenja?
Ne treba dete ispitivati kao nastavnik. Roditelj ne mora znati celu lekciju. Dovoljno je da postavi nekoliko dobrih pitanja.
Na primer:
„Šta je ovde najvažnije?“
„Kako bi ovo objasnio svojim rečima?“
„Daj mi jedan primer.“
„Zašto se to dešava?“
„Sa čim je ovo povezano?“
„Koje pitanje bi nastavnik mogao da postavi?“
„Šta ti je još nejasno?“
Ova pitanja su korisnija od običnog:
„Jesi naučio?“
Jer na pitanje „Jesi naučio?“ dete skoro uvek kaže „jesam“, čak i kada nije sigurno.
Kako učenik može sam sebe da proveri?
Učenik ne mora uvek da čeka roditelja. Može sam da proveri da li zna.
Posle učenja treba da zatvori knjigu i pokuša da uradi tri stvari:
- da kaže lekciju ukratko,
- da napiše najvažnije pojmove,
- da odgovori na pitanja bez gledanja.
Još bolje, može da snimi sebe telefonom kako objašnjava lekciju. Ne mora nikome da šalje snimak. Dovoljno je da ga posluša i vidi gde zastaje.
Ako ne može da objasni bez knjige, gradivo još nije dovoljno naučeno.
Poseban problem kod fizike i matematike
Kod fizike i matematike dete često kaže:
„Razumem kada nastavnik radi, ali ne znam sam.“
To znači da dete prepoznaje postupak dok ga neko vodi, ali ga još nije usvojilo.
Tu nije dovoljno gledati rešenja. Mora se vežbati samostalno.
Kod zadataka dete treba da nauči da objasni svaki korak:
Šta je dato?
Šta se traži?
Koju formulu koristim?
Zašto baš tu formulu?
Kako menjam podatke?
Da li rezultat ima smisla?
Ako dete ne ume da objasni zašto koristi neku formulu, moguće je da je samo mehanički pamti.
Primer iz fizike:
Zadatak traži brzinu. Dete napiše:
v = s / t
Ali roditelj može da pita:
„Zašto deliš put vremenom?“
Ako dete odgovori:
„Zato što brzina pokazuje koliko puta pređe za određeno vreme“, to je već razumevanje.
Ako kaže:
„Ne znam, tako piše formula“, onda treba raditi na značenju, ne samo na računanju.
Šta kada dete zna, ali se zbuni dok priča?
Neka deca bolje razmišljaju nego što govore. Potrebno im je vreme da slože rečenicu. To ne znači da ne znaju.
Pomozite im početnim rečenicama:
„Ova lekcija govori o…“
„Najvažnije je…“
„Primer za to je…“
„To je povezano sa…“
„Zaključak je…“
Ove rečenice služe kao oslonac. Dete vremenom nauči da govori jasnije.
Može pomoći i da prvo napiše kratak plan odgovora:
- pojam,
- objašnjenje,
- primer,
- zaključak.
Kada ima plan, lakše govori.
Ne tražite savršeno izražavanje odmah
Roditelji ponekad očekuju da dete odmah govori kao nastavnik ili kao knjiga. To nije realno.
Ako dete objasni suštinu svojim rečima, to je dobro. Kasnije se mogu dodati precizniji termini.
Na primer, dete kaže:
„Sila je kad nešto guraš ili vučeš.“
To nije savršena definicija, ali je dobar početak. Zatim roditelj može dodati:
„Tako je. U fizici kažemo da sila može promeniti stanje kretanja ili oblik tela.“
Prvo ide razumevanje, pa onda stručniji jezik.
Kako izgleda dobro naučena lekcija?
Dete je dobro naučilo lekciju kada može:
da kaže o čemu se radi,
da izdvoji najvažnije,
da objasni svojim rečima,
da navede primer,
da odgovori na pitanje koje nije isto kao u knjizi,
da poveže lekciju sa nečim poznatim,
da prepozna šta mu još nije jasno.
To je pravo znanje.
Ne mora sve biti savršeno. Ali dete ne sme zavisiti samo od otvorene knjige.
Šta roditelj ne treba da radi?
Ne treba dete odmah optužiti da nije učilo.
Ne treba ga prekidati posle svake greške.
Ne treba ga ismevati ako se zbuni.
Ne treba zahtevati da govori baš kao u knjizi.
Ne treba vikati: „Pa to je lako!“
Za roditelja je možda lako. Za dete nije.
Mnogo je korisnije reći:
„Hajde da ovo razbijemo na manje delove.“
„Kreni od primera.“
„Reci svojim rečima, ne mora školski.“
„Dobro je, sada dodaj još jedan deo.“
Šta učenik treba da zapamti?
Ako si učenik i često kažeš: „Znam, ali ne znam da objasnim“, probaj da promeniš način učenja.
Nemoj samo čitati lekciju.
Posle svakog dela zatvori knjigu.
Objasni naglas svojim rečima.
Napiši tri ključne reči.
Daj primer iz života.
Pitaj sebe: „Zašto je ovo važno?“
Ne uči rečenicu napamet ako ne razumeš šta znači.
Vežbaj objašnjavanje, kao što vežbaš zadatke.
Objašnjavanje nije talenat koji neko ima, a neko nema. To je veština koja se vežba.
Zaključak
Kada dete uči, ali ne zna da objasni, problem nije uvek u lenjosti. Često je problem u načinu učenja. Dete je možda čitalo, podvlačilo i gledalo u knjigu, ali nije dovoljno razmišljalo, povezivalo i govorilo svojim rečima.
Pravo učenje počinje onda kada dete zatvori knjigu i pokuša da objasni.
Roditelj tu može mnogo da pomogne, ne kao strogi ispitivač, već kao miran vodič. Dovoljno je da postavlja dobra pitanja, traži primere, ohrabri pokušaj i pomogne detetu da znanje složi u glavi.
Jer cilj škole nije da dete ponovi rečenicu iz knjige. Cilj je da razume, objasni, poveže i upotrebi znanje.
Kada dete to nauči, ne dobija samo bolju ocenu. Dobija sigurnost da zaista zna ono što je učilo.
